Pogotovo zbog Kusturice, koji je poznat kao čovek koji ne podržava ništa što nije pod „a“ rusko , pod „b“ srpsko, pogotovo ništa što bi moglo ugroziti njegove lične i poslovne pozicije.
Stalnim čitaocima Famoznog odavno je dobro poznato loše mišljenje moje neznatnosti o „davačima podrške“ - svejedno šta i koga podržavaju - uz napomenu da se to mišljenje ne razlikuje bitno od mišljenja o „primačima podrške“. Ali kako god okrenuli, davanja-primanja podrške spadaju u korpus neotuđivih ljudskih prava, sledstveno je moje mišljenje samo lični stav.
Ima u Srbiji popriličan broj istaknutih ličnosti koje su od davanja podrške napravili unosnu profesiju. Više nego ubedljiva većina tih dilbera podrške nikad nije bila član (možda ni simpatizer) neke političke partije, ali su svim partijama na vlasti davali podršku, a partije su je rado primale.
S Kusturicom stvar stoji nešto drugačije. Zbog njegove (zaslužene) svetske opštepoznatosti, srbske partije na vlasti su, imidža radi, više davale podršku njemu nego on njima, a u toj podršci je naročito prednjačio dorćolski luzer Koštunica, kome je imponovala bliskost sa slavnim rediteljem i selebritijima koje je Kusta dovodio na mokrogorske festivale i derneke. Luzer je Kusturici davao čak i vazdušnu podršku. Kustine goste su iz Beograda na Mećavnik prevozili helikopteri policije (ili vojske).
Toliko o legalizmu. Sve to, međutim, nije tema naše današnje kolumne, koja je posvećena aferi zatvaranja kafane „Viskonti“ u Kusturičinom vlasništvu. Došla inspekcija u „Viskonti“, pronašla, pretpostavljam, neki nefiskalni račun i zatvorila kafanu. Što je u studentskoj i građanskoj javnosti momentalno protumačeno kao osveta Visoke Ruke.
Po prirodi stvari poznajem mnogo kafedžija i mogu reći da nema nijednog među njima kome inspekcija najmanje jednom nije zatvorila kafanu/kafić, i to po babu i po stričevima, ponekad zbog montipajtonovskih prekršaja, od kojih mi se najbolje svideo sledeći:
„Vlasnik kafane uposlenicima odobrio jutarnju kafu na račun kuće, inspekcija banula u 8.01 AM, pitala gde vam je fiskalni račun, fiskalnog računa nije bilo, kafić zatvoren.“
Pisac hoće da kaže da su poslovi i dani srbskih kafanskih inspekcija krajnje sumnjivi. Ali ni to nije tema naše današnje kolumne. Naša tema su odjeci i reagovanja na inspekciono zatvaranje „Viskontija“ i naricanje nad Kustinom postradalošću od režima, u čemu su prednjačile novine na koje je Kusturica doskora gledao kao na smrdljiv sir, od kojih je neke i utuživao (i dobijao sporove).
Najbolje mi se ipak dopala žalopojka stalnog saradnika Kustinog fanzina Iskra, Slobodana Antonića. „Ne znam“, piše Antonić, „kolika će biti finansijska šteta od zatvaranja, ali kulturna neće biti mala. Za onim velikim četvrtastim stolom levo od ulaza godinama su se odvijali verovatno najzanimljiviji i najvažniji neformalni kulturni razgovori u Srbiji.“ Propade, dakle, srpska kultura.
