Ljude leče obučeni profesionalci, lekari. Ljude ne bi trebalo da leče neobučeni amateri, tzv. nadrilekari, dileri čarobnih tinktura za čišćenje arterija u roku od tri dana i čajeva koji pouzdano leče kancere u terminaloj fazi. Kažem ne bi trebalo, ali ih nadrilekari ipak leče. Ima, štaviše, ljudi koji više veruju nadrilekarima nego lekarima. Puna su groblja takvih. Sad će neki cinik da kaže - puna su groblja i onih koji se leče kod lekara - i cinik će, ka i vazda, biti u pravu. Ko šta voli, nek izvoli.
Slično važi i za politiku. Poslove ljudskih zajednica treba da vode obučeni profesionalci, političari, kojima je politika full time job, a ne amateri, nadripolitičari, kojima je politika hobi, društveni aktivizam, put do vorholovskih pet minuta slave ili prilika da ponešto love u mutnom.
Politika je multudisciplinarno umeće, ne može se to naučiti na fakultetu - koji, uostalom, i ne postoji - za profesionalnu politiku se moraju imati talenat, strast, samokontrola i gvozdeni živci, neophodni za strpljivo podnošenje neuspeha. I još jedna važna stvar: profesionalni političar mora imati politiku.
Idemo dalje. Profesionalnost politike nije nikakva garancija političkog kvaliteta, ali je amaterizam u politici garancija neuspeha, ponekad i katastrofa. Imam li neki primer takve katastrofe? Imam ih sijaset, ali ću za potrebe naše današnje kolumne navesti samo onaj iz perioda 1987-2000.
Milošević i njegova ekipa jesu bili prekaljeni politički profesionalci, ali politiku su im - budući da je politika SKJ-ota po sili geopolitičkih prilika prdnula u čabar - skrojili amateri, Ćosić i njegova ekipa. Milošević i njegova ekipa su krajnje profesionalno sproveli katastrofalnu amatersku politiku.
Znamo šta je onda bilo - da se ne ponavljamo - znamo i kako su se Koštunica i Tadić vratili na stari put građanskih grešnika i uspostavili državni kontinuitet s vekovnim murdalukom, znamo i kako su prdnuli u čabar, znamo i kako je Visoko Mesto mnogo brže, jače i bolje nastavilo politiku starih srpskih fabričkih podešavanja. Koja je od pre izvesnog vremena izgubila „uzgon“. Ali uopšte ne zbog delovanja opozicionih partija - daleko od toga, opozicione partije su dodavale dodatni Visoki Gas - nego naprosto zato što svaka politika - uključujući one najbolje i najprosperitetnije - posle izvesnog vremena (u Srbiji oročenog na 12 godina) izgubi „uzgon“.
Tako su - nakon što su spičkali ono malo dobre energije i stidljivih pomaka Đinđićeve vlade - uzgon izgubili i u čabar prdnuli i amateri koji su se profesionalizovali, Koštunica i Tadić.
Ali državnu stvar u svoje ruke - nek se stidi svako ko ružno pomisli - nisu uzeli amateri, nego profesionalni političari Tonga Nikolić i Vučić, o čijoj politici svako može misliti šta mu je drago, ali joj se profesionalnost i upornost ne mogu osporiti. Imam još toliko toga Famoznog da vam kažem, ali ponestade karaktera. Nastavak u sutrašnjem broju.