Čak je i Aristotel o mržnji govorio kao želji za uništenjem nečega što je neizlečivo. Čini mi se da su ove definicije suštinski pogodile stanje naših blokadera.
Njihov izvor nesrećnosti jeste Aleksandar Vučić, kao i svako ko njega podržava. Iz toga sledi da oni imaju neodoljivu želju da taj izvor nesrećnosti unište, jer on, konstantno pobeđujući ih od izbora do izbora, zapravo pobeđuje njihov ego, što kod njih proizvodi dodatnu količinu mržnje, i to s vremenom postaje neizlečivo.
Njihova mržnja se istinski pretvorila u trajno stanje i ona više nije ni pitanje emocije, već duboke iracionalnosti gde se uzrok u svemu loše što vam se događa, od neuspeha u poslu, promašenog života, neuspeha u obrazovanju, u vaspitanju dece, sagledava kroz prizmu da ti je sve kriv izvor tvoje mržnje, a taj izvor je Vučić. Šire od Vučića, izvor je i svako ko Vučića podržava, jer kako je moguće da postoji neko ko podržava onog ko vaš ego urušava.
Otuda se ta mržnja pretvara u fazu neizlečive bolesti, što smo mogli da vidimo prilikom neopisive sreće kod blokadera kada je Darko Glišić, predsednik izvršnog odbora SNS, doživeo moždani udar tokom gostovanja na TV Pink. Takvo likovanje nad tuđom mukom, sladostrašće i veselje zato što će protivnik koga ste u vašoj glavi zabeležili kao neprijatelja, što je samo po sebi bolesno, nije dosad čini mi se nigde viđeno. No, takvo stanje bolesne mržnje postaje normalno u današnjem svetu.
Poenta je da se dijalog izbegne, da politički neistomišljenik ne može da se doživljava kao protivnik, već isključivo kao neprijatelj koga morate da mrzite, jer od toga zavisi vaš politički uspeh. Suština je na protivnika navući mržnju, dehumanizovati ga i, na kraju, zašto da ne, čak i ubiti. Izvor vaše nesreće mora se brutalno skloniti, ako ne milom, onda i silom, a ako mu se dogodi nešto kao što se to dogodilo Darku Glišiću, potrebno je na svakom mestu što više se obradovati njegovoj nesreći, čak se i takmičiti ko će brutalnije da mu poželi sve najgore, jer tako se po njihovom shvatanju sveta dokazuješ da si na pravoj strani.
Želje da što pre umre, kao i gadosti na račun Darka Glišića, koje smo mogli da čitamo na društvenim mrežama, pokazuju moralni sunovrat kod ljudi. Inače, to je nešto što je uvezeno i mahom dominira u političkoj agendi ekstremnih levičara širom sveta. Ne postoji empatija prema čoveku ako je na drugoj strani političkog mišljenja. Za njega nema milosti, on mora da bude surovo vređan, dehumanizovan, ubijen. Nema mesta ni za njegovu porodicu, posebno ne za decu, jer su to budući potencijalni protivnici. Protivnik je zaslužio da nestane, jer on je smetnja revoluciji.
On je kancer koji se leči tako što se brutalno uklanja. Bilo kakav oblik njegovog uklanjanja, čak i najbrutalniji u smislu fizičkog smaknuća, je dozvoljen i poželjan. To stanje se uvek mora kao takvo održavati, političkom protivniku nikada mira se ne sme dati, uvek se na njega mora vršiti pritisak i mora da se na svakom mestu ponižava.
Poenta je dovesti ga do stanja straha i neprijatnosti da ne sme više nigde da progovori, niti da mu na ulici bude prijatno. Ukoliko se suprotstavi, primenjivati dodatno brutalne metode, tj. sve one koji ljudski um nikako nije moga da prihvati, jer suština je upravo u prelasku te crvene linije. Protivnik nigde ne sme da bude miran, čak ni u stanu ili kući. Poželjno je i svuda i na svakom mestu želeti mu smrt. Na ovo stanje moramo da se naviknemo i da prihvatimo da živimo u okruženju ljudi zadojeni bolesnom mržnjom kojima je ona trajno stanje i nikada se neće promeniti.
· Reaguj