Za tu sve očigledniju očiglednost imamo zahvaliti Visokom Carstviju, koje je neka vrsta bržeg, jačeg, boljeg političkog snega u kome je svaka zverka pokazala svoj pravi trag. Da se Olivera Bećković (daleko bilo) ne bi strunila, neću reći da su sve Srbije „iste“ - mada ne bih mnogo pogrešio i kad bih tako rekao - ali ću reći da u političkoj Srbiji postoje sledeći srpski entiteti: Radikalska Srbija A, Radikalska Srbija B i Radikalska Srbija C. Kao, bože me prosti, hepatitisi. Nisu svi isti. Ali su svi hepatitisi.
Kad je ono pre mnogo godina Tonga Nikolić gromopucatelno izjavio da mu na pamet ne pada da se useli u stan na Bulevaru Zorana Đinđića - koji je, pretpostavljam, nasledio od dede - podigla se eurokuka i motika, nastala je silna graja i ibretenije. S dobrim razlogom, valja naglasiti.
Nije, međutim, bilo nikakve graje ni ibretenija kad je Građanin X (puno ime i prezime poznato redakciji) gromopucatelno izjavio da iz principa neće da se vozi u rodno Kraljevo knjazom auto-putem zato što ga je „napravio“ Vučić. Ne da nije bilo nikakvog ibretenija, nego je Građanin X dobio mnogo lajkova. Možda ga vidimo pri vrhu studentske liste.
Ali što rekli Pašić i prota Ruvarac: Tongi i Građaninu X nije bilo spasa, ali nisu propali: Tonga se skućio na drugoj, prihvatljivijoj adresi, Građanin X - ako se u međuvremenu nije presalamudio - i dalje putuje u Kraljevo Ibarskom magistralom.
Srpski hepatitisi - pardon, zavađene političke Srbije - u međuvremenu su se kulturološki i ideološki približili maltene do tačke posle koje bi bilo dovoljno da Aleksandar Vučić promeni ime u Vuk Aleksandrović pa da na izborima dobije kimilsungovskih 115% glasova. (Što će se u konačnici možda i dogoditi.)
Sledeći korak u tranziciji studentsko-građanske Srbije u Radikalsku Srbiju pod B bilo je pribegavanje jajarenju, tj. gađanju radikala i radikalskih prostorija jajima, na šta je radikalska Srbija A uzvratila kontrabatinarenjem, tj. kontrajajarenjem, što će reći gađanjem demokratskih jajara patriotskim jajima sa prozora vladajućestranačkih prostorija.
U jednom momentu Srbija je zaličila na veliku kajganu. Već u sledećem momentu - tj. u sledećoj fazi radikalizacije - Srbija više nije ličila ni na šta, a bojim se da će zadugo na to ličiti. Mislim na protestacije (da li je bilo jajarenje, ne znam) pred stanovima/kućama visokih funkcionera vladajuće jebene stranke.
To već nije legitiman politički pritisak - koji u ekstremnim situacijama dopušta i poneko gađanje jajima - to je pritisak na ni krive ni dužne članove porodice, kao ono kad u krimi-filmovima bed gajsi nekom kidnapuju ćerku, pa ocu pošalju poruku: davaj ostavku ili... Hepatitis D. Šta reći.
· Reaguj