To je precizno iscrtana linija između državne vlasti i duhovnog autoriteta, linija koja se poštuje čak i kad sve ostale granice blede. Vatikan, država manja od parka, ali s diplomatskom mrežom većom od mnogih članica UN. Sveta Gora, zatvorena za žene osam vekova, sa svojim zakonima starijim od modernih ustava. Austrija, gde crkva uživa javnopravni status i pravo da vodi svoje poslove gotovo bez mešanja države, i Nemačka, koja crkvama ne daje teritorijalni imunitet, ali im osigurava finansijsku moć preko „crkvenog poreza“, koji naplaćuje sama država.
Vatikan je možda i najslikovitiji primer: 0,44 kvadratna kilometra sa sopstvenim zakonima, valutom, policijom i gardom. On funkcioniše kao zasebna država unutar Rima, a njegova snaga leži u globalnoj diplomatskoj mreži i simboličkom autoritetu. Vatikan čak ima, u okviru Državnog sekretarijata i službe koje prate verske zajednice po svetu, političke promene i bezbednosne pretnje po crkvu, ali da vas ne zamaram detaljima, ima za te detalje još vremena.
Sveta Gora na Atosu je pak enklava u Grčkoj i EU u koju se ulazi samo uz posebnu dozvolu, a žene su, prema viševekovnoj tradiciji, u potpunosti isključene. Njena samouprava i pravni sistem opstaju zahvaljujući kombinaciji međunarodnog priznanja i čvrstog unutrašnjeg reda. Na Atos su nedavno, negde baš kad sam i ja bio u našem Hilandaru 2024, grčke vlasti pokušavale da intervenišu kako bi sprovele neke od odluka svojih sudova u jednom od obližnjih grčkih manastira, Esfigmenu.
Ne treba zaboraviti ni Austriju, gde Katolička crkva i druge priznate verske zajednice uživaju status javnih korporacija, na nemačkom Offentliche Korporschalter. Taj status im daje pravo da samostalno organizuju unutrašnji život, vode verske škole, poseduju imovinu i imaju sopstvene norme, dok država interveniše samo u okvirima jasno utvrđenim zakonom i konkordatima. Nemačka pokazuje drugi model: nema teritorijalnog izuzeća, ali postoji „Kirchensteuer“, sistem u kom država prikuplja crkveni porez od vernika i preusmerava ga crkvama. To finansijsko zaleđe omogućava crkvama visok stepen nezavisnosti bez posebnog fizičkog prostora. U ove dve zemlje odnos crkve i države je blag, bez tenzija, pa se nekako teško može preneti u naš region, naročito u pregovore Beograda i Prištine.
Modeli Svete Gore i Vatikana, kroz ugovore i sporazume, pokazuju da eksteritorijalnost može imati različite oblike, od potpunog pravnog izuzeća do finansijske i institucionalne samostalnosti. U svim slučajevima zajednički imenitelj je jedno: država priznaje posebnost, a crkva tu posebnost čuva i opravdava.
Čitajte Lateranske ugovore, kojim je Vatikan definisao svoj status, uskoro će biti 100 godina od njihovog potpisivanja, pa je i tekst prilično savremen i razumljiv.
Za nas pitanje eksteritorijalnosti nije teorijsko. Kada govorimo o manastirima na Kosovu i Metohiji, govorimo o nasleđu koje prevazilazi politički trenutak, prevazilazi i države i teritorije. Ako Evropa priznaje da postoje prostori „iznad dnevne politike“, zašto bismo mi bežali od te ideje? Poseban status za te svetinje ne znači ustupak drugome, već potvrdu našeg identiteta, kulturnog nasleđa, vrednosti Srpske pravoslavne crkve i spremnosti da je sačuvamo.
U svemu tome krije se i tiha lekcija: eksteritorijalnost nije bekstvo od zakona, već priznanje da postoje prostori koji su iznad njega po smislu i simbolici. Kada države pristanu da na svom tlu priznaju tuđi pravni poredak, one ne gube suverenitet, one ga potvrđuju, pokazujući da su dovoljno snažne da zaštite ono što smatraju vrednim. Srbija to pitanje može staviti na pregovarački sto, prethodno usaglašavati stavove sa onim što je starije od države u kojoj živimo, a to je Srpska pravoslavna crkva.
Tu negde stoji i pitanje uloge naše crkve u pregovorima, ona nije strana u pregovorima, ali jeste jak glas koji se mora čuti i slušati.
Zato, kada govorimo o našim manastirima, ne treba se bojati reči „poseban status“. Evropa to poznaje, priznaje i primenjuje vekovima. Na mudrima, što svetovnim, što verskim, jeste da iz tih primera izvuku najbolju formulu pre nego što vreme, loše namere i nebriga zatvore vrata koja se možda više nikada neće otvoriti.
Naravno, ne treba se bojati ni reči „dijalog“, koliko god energije da zahteva.
