- ponekad mnogo manji nego danas - i da su idealizovane slike prošlosti najobičnija turbo folk prdnjava.
Nekih pomaka, doduše, ima. Danas je ipak nezamislivo da ađutant đenerala Mojsilovića umlati opozicionog poslanika sabljom okrenutom pljoštimice ispred „Kasine“, usred centra prestonice, a upravo se to događalo usred „zlatnog doba srpske demokratije“.
Kuda (i kako) stvari idu, možda će i to jednog dana biti zamislivo.
Zasad nije.
Sve te pozlaćene nebuloze, rapaljske idealizacije prošlosti, sva ta osvećenja profanog i sve te profanacije svetog nisu potekli iz „našeg naroda“, nego iz parapolitičkog entiteta koji moja neznatnost (pomalo grešeći dušu prema Cincarima) radno naziva Cincarsko-kalburska čaršija, čiji borbeni sastav čine „kolenovići“ kojima viri praziluk iz guzice, koji su provizorno podeljeni na Slavski Pojas i Euromahalu.
Najbolji portret cincarsko-kalburskih dubokih čaršijanera dao je Slobodan Jovanović opisujući ih kao „ljude koji su uredno, pa možda, čak, i s vrlo dobrim uspehom svršili školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nisu stekli skoro ništa“. Ali viđite sad vraga: maltene svaki duboki čaršijaner, koji je uredno pa čak možda i s dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao ništa, složiće se sa Slobodanom Jovanovićem i - štaviše - ukazati na opasnost od takvih i takvima sličnih...
Šta nas dovodi u srce tame naše istorijske čitanke, do duhovnog slepila srpskih main stream kulturnih i političkih elita (svih i svuda), apsolutnog odsustava kritičke samorefleksije, nesposobnosti razlučivanja ličnog od opšteg, mogućeg od nemogućeg i - posledično - do nesnalaženja u mutnim vodama svetske (i još mutnijim vodama) regionalne istorije.
To je mentalni sklop misaonih kurcšlusa, za koje je prosti puk - koji se uvek pali na „prvu loptu“ - veoma prijemčiv. Ovako to ide u praktičnoj istoriji: Srbi su imali Dušanovo carstvo, što znači da imaju pravo (pre će biti obavezu) da ga obnove i prošire. Svako pravo, što rekli pokeraši.
Ali može li se to učiniti, je li to realno, ima li se para, rane i džebane za takav poduhvat, takva nesrpska pitanja se ne postavljaju.
A zašto se ne postavljaju? Evo zašto, što reko Bic: Zato što „mi možemo i ono što ne možemo“ (Ćosić) i „što mi sebi ne možemo dozvoliti da obraćamo pažnju na realnost“ (V. Janković).
Sasvim je prirodno - iako je pogubno po srpsku istoriju i život - da je iz takvog mentalnog kurcšlusa proizilazilo čvrsto uverenje da sve ovosvetske države imaju obavezu da rade u srpskom interesu i da su sve do jedne u obavezi da poštuju Ustav Srbije, usvojen na maratonskom lopovskom referendumu. Da ne bih prekardašio, nastavak sledi u sutrašnjem broju.
