„Ko je posvađao Srbe sa Srbima ili kako je (i kada) jedna polovina Srba zamrzela drugu polovinu i kako su nastavili da se mrze do dana današnjeg“.
Kad sam krajem osamdesetih u jednom Đinđićevom tekstu pročitao rečenicu, citiram - „Srbija je društvo koje ne zna ništa o sebi“ - mislio sam da je to filozofsko preterivanje, da srpsko društvo zna ko je i šta je - isto to misli i Porfirije - i da je jedini problem što pogrešne grupe građana pogrešno primenjuju to znanje.
To samo pokazuje koliki sam bio sredovečni mlad majmun. Ljudska društva općenito malo toga znaju o sebi. Sol Belou je to ovako postavio: „Ono što se u civilizovanim zemljama zna i ono što se pretpostavlja da ljudi znaju, velika je nepoznanica.“ Ali u Srbiji je to baš nepoznanica. Sva srpska znanja o srpskom društvu su fantastične priče o zlatnim dobima srpske demokratije i zlim silama koje iz čiste pakosti vazda postavljaju klipove u točkove njene još zlatnije budućnosti; ali već smo to apsolvirali.
Srbija dobro zna - mada i to često pogrešno zna - ko ju je posvađao maltene s celim svetom, ko je sve mrzi i ko ju je sve klao, pojma, međutim, nema zašto Srbi - u približnoj razmeri 50:50 - mrze jedni druge iz dubine duše i kad god im se ukaže prilika, kolju jedni druge.
Ne mogu, naravno, dokazati, ali mogu garantovati za tačnost informacije - a vreme bi moglo pokazati da sam bio u pravu - da bi u slučaju da se ponovi situacija iz Drugog svetskog rata, pa da zavađene jebene stranke nađu međunarodne sponzore, nastao međusrpski pokolj istovetan, ako ne i krvaviji od onog iz inkriminisanog perioda.
Bilo bi u tom tematskom broju jako interesantnih pitanja, pogotovo za „patriotske nacionalintelektualce“ s Lomparom na čelu. Poput, na primer, ovog: otkud to da za sva zla u kojima Srbija grca optužujete komuniste (inače Srbe) kad je općepoznato da vam je guru bio bivši komunista Ćosić, a glavni operativac na poslu ostvarenja vaših vlažnih snova Milošević (takođe komunista).
Dobro de, može se to i ovako objasniti: uvideli ljudi subjektivne greške, presaldumili se, vratili se Vidovdanu, časnom krstu i slobodi zlatnoj. Ali viđi vraga, opet iskrsava neprijatno pitanje: zašto unutarsrpska mržnja posle presalduma ex-komunista postaje još crnje i gore i - pitanje svih pitanja - zašto su te mržnje u najnovije vreme dosegnule nebeske visine iako je postignuto apsolutno ideološko nacionalno jedinstvo u Vidovdanu i časnom krstu?
Intimno sumnjam da su ideologije i u ranijim vremenima bile puki izgovori za mržnju - čisto da mržnja ima ime - a da je pravi uzrok mržnje skriven u tami vekova, da se tu radi o mržnji radi mržnje, o mržnji kao načinu života.
Da, ima tu iha-ha pitanja, našao bi se i neki nedeljnik da objavi tematski blok o tome - problem je što su svi koji bi mogli nešto da razjasne odavno mrtvi.
