Ostavićemo zasad po strani izvesne nedoumice: šta „Kosovo“? Šta s njim? I šta sa Srebrenicom? I njoj da priznamo nezavisnost? Da i mi ponovimo: Srbija je 31. marta 2010. usvojila Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, kojom je najoštrije osudila zločin nad bošnjačkim stanovništvom u julu 1995. godine. Izraženo je saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se tragedija spreči...
Nećemo se sada baviti ni Teodorovićevim zahtevom da se „preispita državljanstvo“, mada opasno liči na rasizam i ideologiju krvi i tla. Bilo je već u istoriji onih koji su smatrali da pravo na državljanstvo imaju samo rođeni na teritoriji „uže Srbije“, i da Srbi s KiM treba da traže državljanstvo u Prištini, iz Crne Gore u Podgorici, a iz Republike Srpske u Sarajevu. Šta Teodorović i njegovi planiraju sa onima koje posle „preispitivanja“ uhvate u prekršaju ovog pravila, ne znamo. Proterivanje? Ili još i zabranu ulaska u Srbiju na pet godina?
Danas ćemo pažnju zadržati na zahtevu da se promeni zastava Srbije, jer je očigledno da to nije nebuloza ostarelog i dokonog saobraćajnog inženjera koji penzionerske dane krati prepravljanjem Srbije, već smišljena i organizovana akcija koja traje, i čije praktično izvođenje vidimo u Novom Sadu, na Limanu.
U centru Beograda postoji Katanićeva ulica. Nazvana je po majoru srpske vojske Mihailu Kataniću, koji je na Neškovom visu kod Pirota u bici s Bugarima komandovao jednim bataljonom. Videvši da će zastava jedinice pasti u ruke neprijatelja, Katanić ju je uzeo i lično branio, ubivši nekoliko bugarskih vojnika revolverom. Kad je ranjen, bio je dovoljno pribran da je preda u ruke svom jedinom preživelom podoficiru. Štiteći odstupnicu podoficiru sa zastavom, Katanić je u borbi prsa u prsa ranjen dva puta metkom i tri puta bajonetom, a potom zarobljen.
Šta će se u Beogradu zvati po Dušanu Teodoroviću?
Srpska trobojka, ova koju on hoće da promeni, a koju Limanci premazuju farbom, traje 190 godina. Mnogo je Katanića, bezimenih vojnika - stanovnika Srbije mobilisanih za rat palo braneći njenu čast. Na kraju oba svetska rata ta se trobojka vijorila među zastavama pobednica. U miru, sa suzama radosnicama gledali smo kako se diže na jarbolima najvećih svetskih sportskih takmičenja.
I sada bi Teodorović, koji je i mast i čast stekao u državi pod tom zastavom, da je menja?
Razloge još niko ne navodi. Na Limanu čak tvrde da im ne smetaju trobojke na fasadama, već to što ih niko nije pitao za dozvolu. Naravno, lažu. Treba li svakog ko u Beogradu prođe pored Narodne skupštine da pitamo da li mu smeta zastava? S blokaderima u Novom Sadu stvar je jasna: oni Srbiju ne smatraju svojom državom, niti trobojku svojim zastavom, autonomaštvo je njihova opcija.
A šta je s Teodorovićem?
Sve što se dešavalo proteklih meseci - neredi, protesti, blokade, paraliza političkog života - sve to sada, u svetlu ovako formulisane politike blokadera, izoštrava sliku i nije više jasno samo onome ko neće da zna da je opstanak Srbije u pitanju.
Himna im smeta odavno, zbog pominjanja Srbije. Sada i trobojka, jer je veličanstveni srpski simbol. Kad to ukinu, ostaje još samo srpsko ime.
Ako bude po njihovom, i to će doći na red.
N. N.
