Konačno se pojavila neočekivana sila koja rešava stvar. I to u podobiju srbskog patrijarha Porfirija, koji je uoči gospojinskog posta s nekog amvona u srpski etar odaslao pomiriteljsku homiliju.
„Sa trona Svetog Save pozivam i apelujem na sve - bez izuzetka - da se obustavi svaki sukob i odbace reči i dela koja nanose bol i rane drugima, imamo samo jednu zemlju i jedan narod i potrebni smo jedni drugima“, rekao je NJ. S. Rekao je još koješta - npr. ovo: „Ništa nije razornije od mržnje, podela i nasilja među braćom“ - ali je i ovoliko bilo dovoljno da mana Božja počne padati po zemlji Srbiji, da se mir Božji useli u srbska srca i da 850 vrabaca umre od smeha i strmopizdi se s patrijaršijske strehe.
Hrišćanski, nema šta. Ali ima jedan problem s Porfirijevim - i uopšte SPC-ovim - naricanjem nad pomanjkanjem bratske srpske ljubavi. Nekako je lokalnog značaja. Kad je rekao „ljubi bližnjeg svoga“, Isus - čiji je Porfirije srbski vikar - mislio je na „odbacivanje reči i dela koja nanose bol i rane“ svim bićima - ne samo ljudskim, pogotovo ne samo srbskim. SPC nije mislila tako. A pogotovo nije radila tako. Odvajkada je u plitkoumnosti i nedokrštenosti raspirivala mržnju prema nesrbima, nepravoslavnima i nesrpskim stranama sveta i onda se zdravo uzibretila kad se mržnja vratila u zemlju porekla kao bumerang.
Nema koliko ni deset dana otkako je visoki funkcioner crnogorske franšize SPC, takozvani Metodije, osveštao i pustio u pogon spomenik ratnom zločincu, koljaču i saradniku okupatora Đurišiću mlad majoru, da bi - kad su CG vlasti stidljivo zapretile da će ukloniti spomenik - uneo Đurišićev idol u neku crkvicu.
Protestni i kontraprotestni pičvajzi koji već devet meseci pustoše ovu zemlju - i koji će je pustošiti do neodređenog dana u budućnosti - neizbežna su posledica dvovekovnog delovanja teologije i ideologije krvi i tla i političke filozofije „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“. (Kad smo već kod sudbine, epilog ove velike konfuzije - koja, kao i sve vremenito, pre ili kasnije mora završiti - biće u njenim rukama. I neće se dopasti nijednoj od zaraćenih jebenih strana.)
Kao što sam višekratno pisao, Srbija se zafarbala u ćošak, zaglavila u istorijskom ćorsokaku, izgubila „uzgon“ - izaberite šta vam odgovara - ali nije tu zaglavila 2012, nakon uspenija Visokog Carstvija, nego je zaglavila mnogo, mnogo ranije (izaberite datum koji vam drago), nakratko podigla glavu 2000, da bi se vrlo brzo - i plebiscitarno - vratila u istorijski ćorsokak.
Još jedna važna napomena: srpsko društvo na stazu starih nacionalističkih grešnika nije vratilo Visoko Mesto, nego su ga vratili duboki građanski čaršijaneri, Koštunica i Tadić, Vučić je samo, u svojstvu prinudnog upravnika, stazu proširio na četiri kolovozne trake (bez zaustavne).
Ovo ne znači da su Koštunica i Tadić „krivi“ za ovakvo stanje. Ma jok. I oni su bili samo otpravnici poslova determinizma, samo etapa sudbinskog algoritma.
