Slušaj vest

Ali boli nas qwrz, kao da nam je prvi put da nam nema spasa, a da propasti nećemo.

Pisac hoće da kaže - i da garantuje za tačnost informacije - da će se u narednim godinama u Srbiji živeti jako loše i da će se veoma dugo tako živeti. Ne mislim loše u smislu da neće biti brašna i zejtina - mada i toga može ponestati - nego u smislu da ni za koga neće biti mira, sigurnosti, radosti, kreativnosti (svega toga već manjka i manjkaće sve više), da će ionako kilava ekonomija sve više propadati i da ćemo se pretvoriti u zemlju za koju će vlade drugih zemalja svojim državljanima preporučivati da ne dolaze bez preke nužde. (Neke to već čine.)

Poslednjih meseci moja neznatnost je lobirala za raspisivanje izbora kao jedinom mogućem mehanizmu ako ne prevazilaženja, a ono bar ublažavanja društvene napetosti, koja je dostigla tačku belog usijanja, ali sam tu nedavno malčice razmislio i dokonao da u toj stvari ni „najpošteniji i fer“ izbori ne bi bili od pomoći.

A evo zašto, što reko Blic. Zato što bi kakav god rezultat izbora da bio, ko god pobedio, gubitnička jebena stranka momentalno krenula u proteste. I onda Jovo nanovo. I tome će tako biti šta god koja od zavađenih jebenih stranaka da uradi (osim onog što bi se moralo uraditi da bi se stvari dovele u red, a što s verovatnoćom od 99,8 odsto neće biti urađeno).

U društvu kratkih fitilja i još kraćeg pamćenja uobičajilo se smatrati da stopostotna odgovornost za ovakvo stanje stvari pada na Visoka Pleća. U plasiranju tih smatranja ističu se i dilberi/ke koji su bitno doprineli Visokom Uspentravanju na vlast, a od njih su glasniji samo antivisoki opozicionari kojima u Visokoj Politici smeta samo Visoko Mesto.

Ta politika je mnogo starija od Visokog Mesta - 2022. je napunila 120 godina - a drugih politika osim nje, ako ne računamo dva-tri pokušaja korekcije sasečena u korenu, u Srbiji nije ni bilo.

Kako nije, graknuće drkadžije. A komunisti? Šta komunisti? Za vašu informaciju. Politika srpskih komunista bila je suštinski isto kao Tadićeva, Koštuničina i Visoka Politika, samo što je umesto Vidovdana slavljen 29. novembar i što zaštitno lice nije bio Sveti Sava nego Sava Kovačević. To je Zoran Đinđić - koji je u trenutku streljanja imao sedam odsto podrške - objasnio filosofski, pojmom pseudomorfoze, ja ću to objasniti širokim narodnim masama razumljivijim jezikom: isto sranje, drugo pakovanje.

Da je tome tako, neoboriv dokaz je što su Srbiju na zavetni put Visoke svetosavske politike vratili upravo komunisti, znate koji, da se ne ponavljamo.

Kao što sam stotinama puta pisao (i govorio): situacija nije bezizlazna, izlazi postoji, vrata su širom otvorena, nevolja je u tome što niko od zaraćenih jebenih stranaka i ne pomišlja da izađe. I zato će u godinama koje dolaze najbolja investicija biti kupovina najnovijeg hita u svetu odbrane i zaštite - gaća od titanijuma.