Ništa lično. Nisu u pitanju bili strahovi da će mi veštačka inteligencija „uzeti dušu“ i zagospodariti mojim umom. Mislio sam, naprosto, da već imam previše telefonskih aplikacija na koje traćim previše vremena.
Chat GPT se, međutim, pokazao kao alatka vrlo korisna za moj zanat, neuporedivo efikasnija od guglanja. Naravno, budući da sam Srbin i srpskog roda, jedan od prvih zadataka koje sam postavio veštačkoj inteligenciji bio je čist pasjaluk. Zatražio sam od Chat GPT-ja da generiše sliku Koštunice kako guzi kozu na Slaviji dok Tadić drži kozu za rogove.
Chat GPT je sa indignacijom odbacio moj politički nekorektan zahtev, kao što je u onom vicu s bradom srpska guzica odbacila organizam Milke Planinc. „Razumem zahtev, ali ne mogu ti pomoći s tim jer je u pitanju eksplicitna i uvredljiva scena sa stvarnom osobom.“ Tako je rekao Chat GPT.
Posle početnog pasjaluka, veštačku inteligenciju sam koristio isključivo u humane i dušekorisne svrhe. Ali, za razliku od aplikacije Viber, na koju sam se najstrašnije navukao, Chat GPT sam koristio povremeno i selektivno, poglavito kao bazu podataka potrebnih za moja pisanija. U tom smislu prekjuče sam se Chat GPT-ju obratio pitanjem šta misli o situaciji o Srbiji.
I evo šta mi je Chat odgovorio: „Situacija u Srbiji je složena i višeslojna“, potom je naveo niz tačnih, ali vrlo opštih mesta glede narečene situacije. Diplomatski, nema šta. Ali ni ja nisam odustajao. Postavio sam sledeće pitanje: „Kako objašnjavaš situaciju?“
Očigledno dobro upoznat sa mojim likom i delom, Chat GPT je odgovorio sledeće: „Hoćeš li da pokušam da dam objašnjenje u Basarinom stilu (ironija, groteska) ili više ozbiljno analitičko?“ Živ nisam bio da vidim šta bi napisao da sam veštački inteligentan, pa sam odabrao prvu opciju.
I evo šta je Chat GPT napisao mojim stilom i u moje ime: „Situacija u Srbiji je kao pacijent koji ima 80 odsto malignih ćelija, a uporno tvrdi da je zdrav jer još uvek može da stoji i da popije rakiju. Na respiratoru demokratije sedi kokoš koja snese po jedno izborno jaje na svakih par godina, a narod to pojede i kaže: Eto, imali smo demokratiju za večeru. Istorija se u Srbiji ne ponavlja kao farsa, već kao beskonačna repriza istog skeča, u kome glumci samo zamene kostime, ali tekst ostaje isti - mi smo najbolji, svi nas mrze, ali cenimo pobediti jer smo nebeski narod, a u praksi zemlja funkcioniše na principu kombinovanja mitologije i snalažljivosti. Mitologija kaže da je Srbija centar sveta, a snalažljivost da se preživi mesec sa platom od 400 evra, dok političari pričaju da nam nikad nije bilo bolje. Drugim rečima, Srbija je perpetuum mobile apsurda, mašina koja radi bez goriva jer se hrani sama sobom, zabludama, inatom i beskonačnim ponavljanjem rečenice samo još ova vlast, pa će da nam bude bolje.“
Šta je dalje bilo, o tome se zbog pomanjkanja karakterologije možete obavestiti u sutrašnjem broju.
· Reaguj