Osmehnem se svakom i nije mi milo. Osmeh je više kiseo. No, nisam za to bio u pravu. Govorio sam ihaj koliko godina unazad kakvi su nam fakulteti, da se tamo više školuju buntovnici i revolucionari preko raznih anarhopokreta i profesorskog kadra koji je ideološki našpanovan i radikalizovan ka ekstemnoj levoj, tačnije globalističkoj ideologiji.
Govorio sam i da se za džabe bacaju pare na naše glumce, jer većina njih istinski prezire bilo kakvu nacionalnu opciju, čast izuzecima, s obzirom na to da našu kulturnu scenu uglavnom monopolizovano drže projugoslovenski, čak je tačnije napisati prohrvatski nastrojene osobe. Usta su mi se osušila pričajući kako stvaraju umrežene naloge raznih influensera po društvenim mrežama, kako prave ozbiljne farme botova, kako televizije neće više biti glavni način informisanja, tj. da će društvene mreže biti te koje će ozbiljno uticati na svest mladih ljudi i na pravljenje pobune.
Niko to nije želeo da čuje, odnosno, da budem iskren, opet čast izuzecima, niko to nije umeo ni da razume. Nije bio zainteresovan, jer je gotovo čitava nomenklatura u SNS naslonjena na ono „šta šef kaže“. Retko ko, dakle ima ih, ali retko ko, ima u sebi bilo kakvu kreativnost da se suprotstavi ludilu, jer najpre nisu imali znanje i sposobnost da sagledaju kakvo nam se ludilo sprema. Bitno je bilo uvaliti se u fotelju, a ko su ispod tebe ljudi unutar sistema, malo koga je zanimalo, a to je bilo najbitnije. Revoluciju su podigli ljudi unutar sistema. Spavači koji su se na mig probudili i bukvalno razorili sistem, ali to su uspeli jer sam SNS nije imao sposobnost, niti kvalitet kod svojih kadrova da spozna šta se unutar države događa.
Svi su se oslanjali na snagu legitimiteta Aleksandra Vučića, koja je nesporna, čak su mnogi to zloupotrebljavali, te su baš oni danas, kada su se dograbili fotelje, postali blokaderi, verovali ili ne. Uzgred, baš od njih sam trpeo najgore uvrede i omalovažavanja, pa čak sam bio proglašavan za izdajnika, jer sam se protivio određenim anomalijama i ukazivao na sve ono sa početka teksta.
Otuda, danas nisam srećan kada mi ljudi prilaze i kažu kako sam bio u pravu, jer kancer je društvo ozbiljno zahvatio, napravljena je ozbiljna mržnja među ljudima, nenormalne stvari postale su uobičajene, sistem je iznutra razoren, jasno se pokazala slabost bezbednosnog sektora, pravosuđe praktično radi protiv države, izabrana vlast nije vlast, već zemljom upravljaju neizabrani, te čak i kada se ovo zlo sa ulica suzbije, posledice će ostati. Posebno su osetne u ekonomiji, koju su blokaderi urnisali.
No, šta je tu je. Boriti se mora. Evo, opet predlažem meru koja jedino može spasti naše visoko obrazovanje. Naravno, čim sam je izložio, javili su se dežurni kritičari da mi kažu kako je to radikalno, te još uvek glume spasioce nečeg što se ne može spasti. Dakle, naše visoko obrazovanje može se spasti samo na taj način što će se svi državni univerziteti ugasiti i tako što će otpočeti proces pravljenja jednog integrisanog univerziteta kojim će država adekvatno upravljati. Sve drugo je samo odlaganje do neminovne propasti uveliko propalih nam državnih univerziteta. Svaka godina odlaganja je godina dobijanja novih regruta radikalnih anarhista koji se vrlo brzo pretvaraju u ozbiljnu vojnu formaciju za ulične nemire. No, kao i uvek dosad, biću proglašen za nekog ko preteruje i ko ne razume situaciju. Za koju godinu ćemo se opet sresti i opet će mi reći - ej, bio si u pravu. Samo što Srbija od toga neće imati nikakve koristi.
