„Kako vreme odmiče“ - kažu rečenice - „postaje sve očiglednije da je mit o dve Srbije - jednoj krezavoj, rusodupeljubivoj i radikalskoj, i drugoj, građanskoj, uglađenoj, prozapadnoj - lažan kao i svi mitovi. U političkoj Srbiji postoje sledeći srpski entiteti: Radikalska Srbija, Radikalska Srbija B i Radikalska Srbija C, kao božemeprosti hepatitisi.
Nisu svi isti. Ali su svi hepatitisi.Evo primera radikalskog hepatitisa A. Tonga Nikolić sa indignacijom odbija da se useli u stan nasleđen od dede, koji se sticajem okolnosti nalazi na Bulevaru Zorana Đinđića. Evo i primera radikalskog hepatitisa C: N. N. antiradikal iz principa neće da se vozi knjaz auto-putem zato što ga je „izgradio Vučić“. Takve radikalne, antipolitičke stavove nazivam hepatitisima efekta radi, pravilno bi bilo nazvati ih animizmima; straćio sam gigabajte na objašnjavanje šta je to pozni animizam i kakve su njegove štete po istoriju i život, nećemo se ponavljati, ako vas interesuje, obnovite gradivo.
Nema praktično dana bez manifestacije nekog od hepatitisa, bilo vladajućeg, bilo opozicionog. Evo recentnog primera: Nedavno je s Visokog Mesta upućen poziv na dijalog sa „legitimnim predstavnicima protestne studentarije“, koji je promptno završio trkom u pizdu. Poziv je odbijen - što bi bilo sasvim legitimno da je odbijen sa: „hvala, ne“ - odbijen je, međutim, iskazima/izričajima (uglavnom u kursadžijsko-humorističkom tonu) koji su listom bili rođena braća u Srbiji svojevremeno vrlo popularnog iskaza/izričaja „nema slobode za neprijatelje slobode“.
Sad vas verovatno kopka pitanje: da li bih ja da sam politički entitet, prihvatio poziva na Visoki Dijalog? Ne bih. Imao bih svoje razloge. Ali bih poziv odbio sa „hvala, ne“. I eventualno to odbijanje ovako obrazložio: „Vama su poznati moji stavovi, meni su poznati vaši. Nema tu šta da se priča na ‘visokom nivou’. Držim da je bolje međustranačku komunikaciju prepustiti takozvanim oficirima za vezu, srednjeešalonskim dilberima-tihim-vodama koje breg rone“.
Tokom devedesetih pomenuti oficiri za vezu između SPS i opozicije - čijoj istoriji će biti posvećena naša sutrašnja kolumna - radili su punom parom, sastajali se po mutlacima i uspevali da malčice smanje „tenzije“, a ponekad i da spreče žestoka sranja koja bi bila mnogo žešća da nije bilo njihovog posredovanja.
Avaj, teško je uspostaviti komunikaciju - a tek nije moguć dijalog - u sredini koja ne zna ni za kakvu sredinu, ni za kakvu nijansu osim crne i bele, ni za jednu ličnu zamenicu osim kolektivističkih (hepatitičkih) „mi“ i „oni“.
Došao sam bio u napast da prekršim obećanje i da ponovo napravim neka pitanja Chatu GPT, ali sam odustao. A evo i zašto, što reko Blic. Zato što je svaka inteligencija - uključujući i veštačku - nemoćna u suočavanju sa endemskom glupošću.
