Loša komunikacija, tj. loše opštenje jedan je od „gorućih“ problema Srbije koji se - ovo je samo za uši Ljilje Smajlovićke - pogubno odražava i na natalitet. Ako se pitate - kako na natalitet, kakve veze ima loša komunikacija s natalitetom - znajte da se osnovni preduslov za visok natalitet, u našem narodu poznat kao „jebačina“, stručno zove „polno opštenje“.
Budući da „nas“ ima malo - i da „nas“ je sve manje - to samo znači da loše (ili nedovoljno dobro) polno opštimo, ili da čak uopšte ne opštimo. Ovo može zaličiti na zajebanciju - donekle i jeste zajebancija - ali loša komunikacija otežava i usporava sve životne tokove, uključujući natalitetske, da ne upotrebim težu, popularniju reč.
Najprecizniji opis jednosmernosti srpske komunikacije je - hoteći po običaju da kaže nešto drugo, iako nije znao tačno šta - dao Ćosić Dobrosav svojevremeno pompeznom izjavom - „ja ne polemišem s neistomišljenicima“ - koja je u patriotskoj javnosti dočekana ovacijama kao izraz čvrstine duha principijelnosti.
U prevodu na srpski - koji je natucao - Ćosić je zapravo hteo da kaže: „Ja ne polemišem (ne razgovaram, ne komuniciram) ni sa kim ko ne misli isto kao ja.“ Što možda i ne bi bilo loše da je „otac nacije“ umeo da misli. Ali to nije bio slučaj.
Mnogo je veći problem što su svi Srbi i srpskoga roda - uključujući i moju neznatnost - u manjoj ili većoj meri Ćosići (umalo, grešna mi duša, ne napisah hepatitisi). Svi bismo mi (opet u manjoj ili većoj meri) voleli da opštimo isključivo sa onima koji misle (bar približno) kao mi, da sve one koji ne misle kao mi (jebo ja nas) privolimo/prisilimo da misle kao mi, a da one koji to ipak neće da misle kao mi... šta... znate ono: „Na glavi nam, na glavi nam šubara i cveće“.
Zlatno doba jednosmerne komunikacije bilo je razdoblje SFRJota, dakle vreme u kom su svi, hteli ne hteli - bili istomišljenici, svi bili Titovi, a Tito svima bio naš. I to je nekako guzeljalo. Kratko je ovde pamćenje, ali oni koji duže pamte - npr. moja neznatnost - odlično se sećaju kako su cvetovi današnje nacionalne misli i srpskog stanovišta piskarali jednosmerne partijske referate, govorancije partijskim aparatčicima, marksističke traktate i samoupravne eseje.
Mnogi od tih marksista-lenjinista koji su se kad je druga nastala studija „nacionalno osvestili“ česta su tema famoznih kolumni u kojima ih (još češće) nabijam na figurativni qwrz srama. Ko bi, recimo, rekao da je jedan nacionalni lumen kakav je Koštunica svojevremeno publicirao studiju „Samoupravljanje u ustanovama kulture“, sitnije marksističko-ljotićevske ribe pljuckavice, poput karlšmitovskog marksiste Samardžića i komitetskog famulusa Antonija da ne pominjem.
Kad je se komunizam u Srbiji urušio - i to isključivo iz solidarnosti s Rusijom, u kojoj se komunizam takođe bio urušio - i kad je na silu boga uveden višepartijski sistem, stvar s komunikacijom se nije popravila ni za „p“, samo su na mesto jednopartijske jednosmerne komunikacije stupile višepartijske jednosmerne komunikacije, stanje koje sam svojevremeno bio nazvao višepartijski totalitarizam.
Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.