Kako rekosmo u našoj jučerašnjoj kolumni, tokom devedesetih godina prošlog veka kanali komunikacije između vlasti i opozicije nikad nisu bili sasvim prekidani. Uvek je tu bivalo famoznih „oficira (i oficirčića) za vezu“. Neki od njih su imali neformalna „ovlašćenja“ svojih partija, neki pak (dalekovidiji) radili su na svoju ruku vođeni principom „ničija nije do zore gorela“. (Takvi su prošli najbolje.)
Osim toga, u nekomunikativnosti, namrgođenosti i na krv i nož zavađenosti iz devedesetih bilo je dosta estradnih momenata i foliranja.
U šta sam se lično uverio jednom zgodom kad sam prvi i poslednji put ušao u onu podrumsku Skupštinu Srbije da se zbog nekog posla nađem s mojim drugom Vladanom Batićem, koji zbog zasedanja nije mogao da izađe, pa me je pozvao na pauzu za ručak u onaj bagatelni skupštinski restoran, da tu porazgovaramo i rešimo stvar. (Rešili smo je moj qwrz.)
Poprilično sam se iznenadio - gledao sam, što rekle novindžije, „u neverici“ - kako javno i pred TV kamerama na krv i nož zavađeni i popičkani poslanici vlasti i opozicije ruke šire, u lica se ljube i prijateljski ćaskaju, neki i za istim (jeftinim) stolom. Videvši da sam se našao u čudu, Vladan se nasmejao i rekao mi: „To ti je politika.“ (I to i jeste.)
Konačno, kanali podzemne komunikacije na relaciji vlast-opozicija bitno su doprineli da petooktobarski prevrat prođe uz minimum žrtava u ljudstvu i materijalu; priču znate, u stvari znate pričinu zvaničnu, skraćenu i izvitoperenu verziju, ali i bolje je da više ne znate, jer bi moglo da vam se dogodi da umrete pošto ste previše znali.
Što opet ne znači da vam ne preti opasnost da umrete zašto što ste premalo znali ili što ste - što je češći, isto tako opasan slučaj - pogrešno znali. Ne komunicirati s drugim, to znači ne poznavati ga i mesto nepoznatog drugog ispunjavati nagađanjima i predrasudama.
Upravo na to je - između ostalog - Đinđić mislio kad je napisao da je „Srbija društvo koje ne zna ništa o sebi“. Budući da se nisam kandidovao za takmičenje mis Srbije, neću držati motivacione govorancije tipa „upoznajte se ljudi da biste se više voleli“ - ni misice se više ne proseravaju na tu temu - biće dovoljno da vam skrenem pažnju da komunicirati ne znači isto misliti, hvatati se u isto kozaračko kolo i uturati prste u bratska dupeta.
Komunicirati u modernom smislu - to znači postupati suprotno od poslanika vlasti i opozicije iz devedesetih. Što će reći: javno govoriti sve najbolje o protivnicima i time obezbediti površinski mir - drugačiji nije ni moguće, a u toplini svojih domova i kafana iste te persone dramatis opanjkavati i napušavati.