Nefunkciolnim političkim modelima, osuđena su na ciklično ponavljanje i neprestani metež u kome se podjednako loše i ugroženo osećaju i oni koji trenutno kontrolišu većinski paket starih političkih akcija i oni koji su kontrolisani. (I jebeni.)
I jedni i drugi se osećaju loše i ugroženo s dobrim razlogom. Jer kad drugi nastanu sudije - a u Srbiji druge sudije nastaju u gotovo pravilnim vremenskim razmacima - oni koji su do juče bili bogovi i batine po pravilu dobijaju teške batine, a ponekad i metak.
Kao poučan primer - iz koga niko ništa neće naučiti - mogu poslužiti zbivanja iz perioda 1919-1990. Nakon stvaranja Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (docnije Jugoslavije) u kojoj su živeli svu Srbi, zahvaljujući alavim, kradljivim i tupoumnim elitama, Srbi su posle dobijenog rata počeli gubiti u miru.
Prvo što su Srbi izgubili bila je - Srbija. Od 1918. pa do 2006. - kad je Crna Gora na silu boga i uprkos udarničkim naporima guslarske družine okupljene oko Koštunice - prisilila Srbiju da ponovo stupi u geopolitičku arenu kao međunarodno priznata država - osim u čisto geografskom smislu, Srbije nije bilo.
Ondašnje vladajuće elite, koje su tradicionalno loše komunicirale sa ondašnjim opozicijama - od kojih je kvalitativno i organizaciono ozbiljnija bila samo komunistička - još su lošije komunicirale s političkim elitama kooptiranih naroda, kojima su neprestano nabijali na nos da „smo ih mi oslobodili, ali da to oni ne umeju da cene“.
Takav stav i takva politika su, razumljivo, naišli na snažan otpor među pripadnicima novooslobođenih naroda, koji su sa indignacijom odbili makar i daleku primisao da se stope u „troimeni narod“ kralja Aleksandra i njegovo think-tanka, sasvim osnovano sumnjajući da je „troimeni narod prelazna etapa na putu u jednoimeni srpski narod“.
U pitanju srpske dominacije nad novooslobođenim narodima među srbijanskim strankama i u redovima srpske intelektualne i kulturne elite nikakvog spora nije bilo. Da biste stekli sliku o toj velikoj konfuziji, preporučujem da pročitate novinske članke i reportaže velikog Miloša Crnjanskog i - ne tako poznate, ali ipak dostupne - „Aide memoire o albanskom pitanju“ iz pera isto tako velikog Ive Andrića.
Teškoće u jugoslovenskoj međunacionalnoj komunikaciji i međunacionalistička trvenja - vrlo često nasilna, ponekad i ubilačka - od kojih je većina pala u istorijski zaborav - bila su pred Drugi svetski rat dosegla tačku usijanja i pripremila idealan teren za rat koji će izbiti posle nekoliko decenija, čim se u Srbiji - ponavljam: isključivo iz solidarnosti s Rusijom - urušio komunizam.
Ćosićev operatia Milošević, kao i njegov mentor i davač političkog pojasa za spasavanje - „nije polemisao sa neistomišljenicima“, od kojih je nekolicinu otpravio na onaj svet. A tek nije hteo da polemiše s neistomišljenicima iz drugih naroda i narodnosti. Šta je dalje bilo, kakvi su problemi u komunikaciji ostali kasnije, o tome čitajte u sutrašnjoj kolumni...
