Jasmina Lukač je u svojoj redovnoj kolumni u Danasu objavila ni manje ni više nego kraj revolucije, koja - according to Jasmin - „nije slomljena, već je zgasnula, postajući samo veliko iskustvo za omladinu koja ju je pokrenula, ali i za Srbiju“. Lukač je otišla i korak dalje u defetizmu, pa je napisala, citiram: „Verovatnoća da revolucija bukne ponovo na jesen je samo matematička (zašto ne „hemijska“), svi politički razlozi govore suprotno.“
Opa bato. Da su ovi kontrarevolucionarni redovi napisani konzistentnije i pismenije - a da ne znam ko ih je pisao - došao bih u napast da pomislim da ih je sročila Ljilja Smajlovićka, pravobraniteljica svih statusa quo i svih Visokih Mesta, i da su objavljeni na RT Balkan, a ne u Danasu.
Hajde da mi vidimo šta je to što je doskorašnju ljutu bojovnicu Lukač oteralo u defetizam. Po mom skromnom sudu, glavni uzrok je to što je Lukač ustala na levu nogu - što joj se izgleda sve češće dešava - ali ima tu i filozofsko-političkih spekulacija montipajtonovskog tipa.
Kao prvi i osnovni montipajtonovski uzrok kraja revolucije, Lukač ističe „promenu karaktera od nenasilnog ka nasilnom (koja je) odvratila brojne ljude umesto da ih drži uključenim u borbu“.
Ovde moramo napraviti dva pitanja.
Pitanje 1. Kakve su to - i kad ih je (i gde ih je) bilo - nenasilne revolucije?
Pitanje 2: Ako je pređašnji revolucionarni karakter bio nenasilan, čemu reč „borba“? Ali dobro de, ovde se i akcija sakupljanja pelena
ove „Borba za bebe“.
Serija pompeznih lupetanja tek sledi, vežite pojaseve: „Nenasilne akcije grupa Studenti u blokadi, s pridruženim Zborovima građana poprimile su nasilni karakter, baš kao da nikad u Srbiji nije postojao marksizam, niti je Zoran Đinđić pisao esej o subjektivnosti i nasilju. Karakter je promenjen, nakon što su propušteni i trenutak i prostor za revoluciju.“
Koga interesuje kad je tačno propušten „trenutak“ i šta je to tačno „prostor za revoluciju“, neka pročita Lukačkin tekst, iako ni nakon čitanja neće biti pametniji. Mi ćemo, s naše strane, pokušati da uspostavimo vezu između srpskog marksizma i Đinđićeve studije „Subjektivnost i nasilje“, koju je Jasmin degradirala u eseje.
Marksizma je u Srbiji, fakat, bilo - bilo ga je i previše za moj ukus - ali teško je zamisliti bilo koji marksizam, čak i onaj u ovdašnjoj alotropskoj modifikaciji, koji bi imao nešto protiv nasilnih revolucija.
Pozvati se na Đinđićevu studiju koju tokom svih ovih godina nije pročitalo više od 200 ljudi - od kojih je najmanje 50% nije razumelo (ili ju je pogrešno razumelo) - čista je budalaština na koju nema smisla protraćiti ni reč.
Kad smo već kod revolucije, u Srba za nju važi isto pravilo Uncle Basa koje važi za vlažni san revolucionara - rušenje vlasti. Rušenje vlasti, according to me, nije moguće zato što je sve srušeno, revolucija (preokret) nije moguća zato što nema ništa da se preokrene.
Nastavak u sutrašnjem broju.
