Uzmimo reč/pojam „fašizam“. Onaj moj Marsovac - koji već polako pakuje kofere i sprema se za dolazak na višemesečni doček Nove godine - jednom zgodom me je pitao: Recite mi, oko čega se spore ovdašnje političke stranke kada su sve do jedne fašističke. I vaistinu, ne treba biti Marsovac, pa videti da članstva i simpatizerstva srbskih zaraćenih (jebenih) stranaka jedni druge nazivaju „fašistima“.
Nazvati ovde nekog „fašistom“, isto je što i reći mu „dobar dan“. Hoću da kažem: proizvodi isti efekat, tj. nikakav, tj. snažan bol u qwrzu. Niko se ne vređa kad ga neko nazove „fašistom“. A to bi trebalo da bude strašna uvreda. Stvar slično stoji i sa etiketom „ustaša“. Niko se ne oseća uvređenim kad ga nazovu „ustašom“. Ali zašto bi to bilo čudno u zemlji u kojoj se bliski prijatelji pozdravljaju tradicionalnim: „Pa gde si, pizda ti materina.“
Naši režimi (svih vremena i boja) jesu bili (manje ili više) nasilni, ali nijedan od njih nije ispunjavao ni minimum uslova da bi se mogao nazvati fašističkim, čak ni Nedićev, koji je bio krvav, ali operetski fašizam u izvedbi Amaterskog pozorišta iz Donjeg Pičkovca.
Da bi fašizam i nacizam uopšte bili mogući, potrebni su neki preduslovi: između ostalih gvozdena disciplina, naopak, ali funkcionalan sistem. Fanatična predanost „ideji“ i spremnost da se za tu ideju pogine, a to su sve stvari deficitarne u Srbiji, uz (delimični) izuzetak srbskog SK, koji je (delimično) ispunjavao neke od navedenih uslova, da bi posle 40 godina izgubio dah i vratio Srbiju na pretkomunistička podešavanja.
Prosto rečeno: nemamo mi „visinu „ za fašizam. A kako stvari stoje s revolucijom? Imamo li „visinu“ za revoluciju, kojom se takođe mlati ko mindžom po samaru. E, za to imamo. Ali isključivo za neku revoluciju operetskog tipa, poput famozne Jogurt revolucije.
Revolucija u pravom smislu, to je radikalna promena političkog sitema i držvnog ustrojstva. Takvih revolucija nije bilo mnogo u istoriji. U ovom trenutku mogu da se setim francuske, oktobarske i kubanske, sumnjam da ih je više i bilo.
Autentične revolucije - koliko god krvave bile - uvek su kvalitativno skok napred, nebitno kakav je postreolucionarni kvalitet. Sa našim revolucijama to nije slučaj. Jogurt revolucija - koja je pala u nepravedni zaborav - bila je skok unazad, kojim su sinovi komunističkih revolucionara - čast izuzecima - poništili revolucionarne tekovine i vratili stvar na pretkomunistička podešavanja.
Famzoni Peti oktobar nije bio revolucija - nije bio čak ni prevrat; Milošević je izgubio izbore, pa mu se moralo malčice pomoći da to prizna - ali ako Peti oktobar nije bio revolucija, to ne znači da u DOS-ovim redovima nije bilo kontrarevolucionara - imena i prezimena poznati čitaocima Famzonog - koji su zaustavili reforme i stvar vratili na jogurtrevolucionarna podešavanja.
