Vratimo se mi u tekuće dane. Prekjuče su mi operativci one moje fikcionalne budžaklijske obaveštajne zajednice - za saradnju s kojom me je onomad osumnjičio protojevrej staford Džomić - poslali šifrovani strogo pov. telegram, iz kog sam doznao da je na poziv organizatora Kurir televizije upućen nekom visokom crkvenom činovniku za gostovanje na Kurir televiziji službeno crkveno lice odgovorilo da niko iz SPC neće gostovati na TV Kurir dok moja neznatnost tamo radi.
U tom smislu zamoliću štim. kolegu, obaveštajca Džomića, da CEO-u boarda arhijereja i Upravnom arhijerejskom odboru prenese sledeću poruku moje neznatnosti. Veljo, uzmi plajvaz, piši:
- Ukoliko CEO i UO srbske, navodno hrišćanske crkve u najskorije vreme ne prestanu s progonom hrišćana po političkoj liniji i ukoliko se ne okanu potuljenog, bizantskog rovarenja protiv mene, moja neznatnost je spremna ko zapeta puška da poruši i poslednji most, da se okane drugarske kritike i da javnosti podastre vrlo komprimitantna (a proverljiva) saznanja o teškim unutarcrkvenomenadžmentskim pizdarijama i sranjima, kakvima raspolaže u izobilju.
- Ukoliko to neće moći da obznani na TV Kuriru, moći će - češće i žešće - na nekom drugom televizoru. Ako CEO u UO stave pod svetosavsku kontrolu i sve medije u Srbiji, moći će se oglasiti u regionalnim medijima, otkuda će štošta procuriti i u evropske. Eto, tako vam stvar stoji, adelphi mou en Christou. Pa gledajte šta vam je činiti.
I eto dokle smo dogurali. Ako ovako postupaju monasi - koji nemaju druga posla osim da krote i sublimišu strasti, šta očekivati od „mirjana“, kako CEO i UO u rusdupeljublju zovu nas, svetovne ljude. U sveopštem metežu partikularizma, započetom 1804 - koji je kulminirao pre desetak meseci - razvrgavaju se decenijska prijateljstva, pucaju kumstva, kidaju se čak i porodične veze, srpsko društvo se raspada na sastavne delove, inkoherentno povezane najbanalnijim interesima.
Ako nema društva - a u Srbiji ga nema, nikad ga nije bilo, sada je samo na „istorijskom minimumu“ - sve ostalo je džaba krečenje, svaka mast odlazi u propast, svaka pobeda u (izbornom) ratu pretvara se u poraz u postizbornom miru.
Ponoviću ono što sam stotinama puta džaba krečio: nema se više šta srušiti, nema se (osim čisto nominalni) niko strmopizditi. Bolest koja razara naše društvo nije personalna, nije čak ni kolektivno partikularna, ona je sistemska. Došlo se do kraja, do terminalne faze, jedini izlaz je krenuti od početka, Jovo nanovo. Može li se to učiniti? Glupo pitanje - Mi možemo i ono što ne možemo - a hoćemo li to učiniti. Oćemo qwrz. (Za dodatna objašnjenja pogledajte Fazmono „Traktat o qwrzu“.)
· Reaguj