Toliko se „materijala“ sakupilo tokom ovih - 20. septembra će biti 16 - godina otkako Famozno izlazi, najpre u Danasu, potom u Kuriru.
Za moju neznatnost neuporedivo teži posao od svakodnevnog pisanja tekstova bio je svakodnevno prelistavanje novinčina serbskih u potrazi za temom. U vreme kad je Famozno počelo da izlazi - dakle septembar 2009. - pisac ovih redova je kupovao sve dnevne novine, uključujući Politiku, i sve nedeljnike, uključujući i Vučelin psihotični Pečat (zvijeri).
Kako je vreme prolazilo i kako su se kvalitet i kriterijumi - koji ni vo vremja ono nisu bilo bogzna kako visoki - srozavali, prestajao sam da kupujem jedne po jedne novine, nedeljnici su se duže održali, da bih tu nedavno prestao da kupujem sva štampana izdanja dnevnih i nedeljnih magazina, uz izuzetak nedeljnika Nedeljnik.
U jednom trenutku sam se dibidus digitalizovao i teme počeo da tražim (i nalazim) po bespućima internetske zbilje, na novinskim portalima. Ubrzo sam i portale podvrgnuo strogoj selekciji - uglavnom su bili gori od štampanih izdanja - tako da sada u potragu za temama odlazim u posetu ograničenom broju portala, na dva provladajući - Politiku i moju omiljenu žutaru Blic, i dva pak proopoziciona - Danas i Novu.
Jedno od gvozdenih pravila srpskog žurnalizma je sledeće: novoosnovane novine - tabloide ne računamo - u početku uvek budu profesionalne i čitljive, da bi se - posle kraćeg ili dužeg vremena (sve češće kraćeg) - pretvorile u štampano đubre, potom u makulaturu.
Postoji škola mišljenja koja naučava da je sunovrat novina, medija uopšte, u žurnalistici sengrup jedan od glavnih uzroka sunovrata našeg društva, moja neznatnost pripada školi - šta pripada, ja sam je osnovao - koja zastupa mišljenje da su novine (i mediji) ovakve kakve su - a nikakve nisu - verna slika društva.
Srpske novine (i portali) mogu se posmatrati i kao papirne (digitalne) Srbije u malom. Svašta sam naučio o Srbiji - iako je nisam više zavoleo - tokom dugih godina mukotrpnog probijanja - ponekad i sa HTZ opremom - kroz novinske polupismenosti, zluradosti, primitivizme, brzine na zlo i hitrine na grabež.
Evo, na primer, jednog polumitološkog saznanja koje ću podeliti sa vama. Radi se o mitu o neslobodi štampe. Koja, fakat, kuburi sa svim slobodama - sa izuzetkom neograničene slobode pičkaranja - koja se, međutim, ne može pripisati isključivo vladajućim „pritiscima“ (svih boja) - koji su nesporni - nego i „faktorima“ o kojim se u boljim društvima ćuti.
Jedan od kojih je pomanjkanje kupaca slobodne štampe. Svakog jutra na trafici u blizini moje zgrade viđam pripadnike sirotinje raje koje pas očigledno nema za šta da ujede, a koji uz loto tikete i greb-greb srećke obavezno kupuju Informer (poneki i Alo), dočim se od dva primerka Danasa koji dolaze na trafiku proda samo jedan (i to znam kome: vlasniku obližnjeg kafića), dočim drugi ostaje neprodat. Ali to je već tema naše sutrašnje kolumne posvećene lenjosti, foliranju i prenemaganju.