Razlika između analitičara naivaca i teškaša, kao i između „običnih“ političara i državnika jeste u tome što ovi prvi, naivci i političari, odmah potrče da o svemu imaju uglavnom površan sud, dok oni drugi, teškaši i državnici, malo sačekaju da se razdani da bi o važnim međunarodnim događajima i susretima doneli sud.
Tako je čitava sila analitičara naivaca i političara birokrata požurila da izrekne svoj sud o letošnjem sastanku Putina i Trampa na Aljasci, te je nastupilo lele i kuku zbog toga što je tamo navodno Putin pojeo Trampa, kao da je ovaj drugi malouman, a ne tek drugi tip u istoriji koji je u premoćnoj Americi uspeo da se vrati na presto nakon što su ga prethodno s prestola zbacili. Površni umovi, uglavnom na Zapadu, zakukali su kako se videlo da je Tramp grobar Zapada kakvog smo poznavali, bežeći od odgovornosti što su isti taj Zapad decenijama uništavali sebičnim politikama koje su više smerale profitu i seljenju kapitala na Istok nego što su mislili na sopstvene gologuzane koji su konačno izglasali Trampa kao poslednju nadu. Tako je Tramp došao zapravo na kraj zapadne žurke blagostanja, te se sada kako zna i ume vadi da pokaže snagu pred u međuvremenu nabildovanim strateškim konkurentima poput Kine.
Tako da susretom na Aljasci nije dobio samo Putin, već je dobio i Tramp, koji je pokazao da i on, a ne samo kineski predsednik Si Đinping, može dovesti Putina u svoj atar, jer se sastanak ipak održao u američkoj vojnoj bazi, a ne na neutralnom terenu. Štaviše, igrokazom u kom je nekoliko dana nakon sastanka s Putinom u Vašington doveo glavne evropske lidere, Tramp nije samo pokazao da je on operativni šef Zapada, već je telefoniranjem Putinu usled sastanaka s tim liderima pokazao i da je bliži i Rusiji i EU nego što su oni međusobno.
Tako je Tramp zaigrao zapravo jednog „malog Kisindžera“ bivajući boljim prijateljem sukobljenim geopolitičkim stranama na evropskom kontinentu nego što su oni međusobno, jer je na osnovu prethodnih izviđačkih telefonskih razgovora s Putinom shvatio da je kasno za igru pravog „velikog“, iako „obrnutog“ Kisindžera, tj. da bude bliži i Kini i Rusiji, nego što su one međusobno. Koliko je bio u pravu, potvrdilo se upravo ovog vikenda, kada su se u Kini na samitu Šangajske organizacije za saradnju (SCO) dodatno pajtali Putin i Si, sve sa čitavom silom drugih manjih i većih svetskih lidera, od indijskog premijera Modija pa sve do nestašnog Kim Džong Una. Nije Tramp glup da ne vidi da Amerika nije ono što je bila i da Kina polako okuplja svu silu svetske kontrateže, te je zato i zvao Putina u goste kako bi se to malo izbalansiralo, o čemu će se tek tvrdo pregovarati.
Uglavnom, ušli smo u period geopolitičkog cenkanja i pregovaranja sviju sa svima od Aljaske sve od Tjencina, gde su se ovog vikenda okupili „kineski gosti“, a o čemu ćemo nešto više napisati sledeće nedelje, jer smo lepo rekli da su u strateškim stvarima prvi utisci često varljivi.