U idealnoj čosićevskokoštuničarskoporfirijevskoj projekciji sve koji su Srbi i srpskoga roda - mada uvek propuste da kažu šta bismo to, ukoliko se svi okupimo na zbornom mestu, tako ujedinjeni radili.
Ja ću to reći umesto njih. Ohrabriću praktikante političke filozofije nacionalnog jedinstva. Samo napred, junaci. Ako se ovako nastavi, nacionalno jedinstvo je tu, nadohvat ruke; nije daleko dan kad će se svi Srbi okupiti pod onom Tarabića šljivom ili u Velikoj Srbiji konačno izvojevanoj po cenu pogibije svih Srba, s Jasenovcem kao najvećim podzemnim glavnim gradom.
Okanimo se zajebancije, pa na posao. Poprilično je depresivno ustanoviti da je politička scena u Srbiji u poslednjoj četvrti XIX veka - iako i je i tada bila histerična - bila nezamerljivo raznovrsnija i bliža modernom pojmu politike nego što je na izmaku prve četvrti XXI veka.
Izvesno vreme glavnu reč u srpskoj politici krajem XIX veka vodili su liberal Milutin Garašanin - sin Ilije „Načertanija“ koji je video da očeva politika vodi Srbiju u propast - i naprednjaci Milana Piroćanca, i vodili su je u dobrom pravcu, sve dok se Baja Pašić - izumitelj doktrine Katch All - nije dosetio recepta za (viševekovni) uspeh i počeo sirotinji raji da deli jedan opanak pre izbora, a drugi posle objavljivanja „preliminarnih rezultata“.
Možda se pitate kako je Baja znao da će sirotinja raja glasati za njega. Lako. Tako što je redovno pobeđivao na izborima. Jer da nije, sirotinja raja ne bi dobila drugi opanak. Kužite, stari moji. Prosto ko pasulj. I Baja sit i raja obuvena.
Od tada naovamo srpske (jebene) stranke (svih vremena i boja) više se ne obraćaju tzv. ciljnim grupama: radništvu, seljaštvu, bogataštvu, sirotinjstvu, nego ni manje ni više celom „našem narodu“.
Umalo zaboravih važnu napomenu: u vreme SFRJ-ota sirotinja raja je umesto opanaka dobijala svinjske polutke. I to unapred. Bez obzira na rezultate izbora. Kako to? Zar je poverenje u „naš narod“ bilo tako veliko? Nije. Na izborima nije bilo izbora.
Mali pomak se dogodio u periodu od sredine devedesetih do 2003, kad je još bilo stranka foksuranih na partikularne ciljne grupe - da bi se nakon dolaska na vlast pučističke vlade s građanskim likom stvar vratila na fabrička opštenarodna podešavanja.
U počecima meteža i nemira izazvanih „nadstrešnicom“ - koja je poprimila simbolički naboj Jasenovca - u mojoj neznatnosti je tinjala slabašna nada da će protestna energija rezultirati političkom artikulacijom i profilisanjem - kakvim god - ali uzalude behu sve nade moje (koje, srećom, nisu bile velike). I protestna studentarija je - skupa s protestujućim građanstvom - „pikirala“ na ceo narod, na „narodni gnev“, „narodnu pobunu“ i uopšte sve „narodno“, tj. populističko. Opet ostadoh bez karaktera. Opet čitajte nastavak u sutrašnjem broju.
