(Što nije daleko od pameti, jer ako stalno tapkaš u mestu, to znači da ne želiš da ideš dalje.)
Na kraju sam dokonao da se ključ problema krije u nasleđenom istorijskom neiskustvu, sklonosti konfabulacijama i prebrzim rešenjima, kombinovanim s kratkoćom fitilja, brzinom na zlo i hitrinom na grabež.
Osim u teoriji, u toj stvari nema bitnih razlika između srpskog populizma A i srpskog populizma B. Karakteristika obaju populizama - da ne kažem baš parkinsonizama - jeste da majke A i B invencije jednom zasvagda sklepaju recept za uspeh i onda čekaju da stvarnost postupi po receptovom naređenju.
Kad god neki od populističkih recepata razbije glavu o zid stvarnosti - a malo-malo pa je razbije - naše majke populističkih invencija A i B, listom hegelijanci, odmahnu rukom i kažu: tim gore po stvarnost. Što je tačno, nezgodno je samo što se tu radi i našoj (sve nepodnošljivijoj stvarnosti).
Straćio sam terabajte i terabajte na analize razbijanja glave o zid populizma A - koji se bliži još jednom razbijanju glave o zid - sada ću se pozabaviti populizmom B, koji takođe srlja glavom u zid.
Diletanti i populizma A i populizma B redovno brkaju mobilizaciju s pobedom. Uzmimo primer gazimestanskog pandura. Milošević je na Gazimestanu okupio „kritičnu masu“, odvalio - „ako ne umemo da radimo, umemo da ratujemo“ - i Srbija je momentalno jurnula u pobedu, koja je završila svestranim porazom.
Slično se posle mitinga od 15. marta - ne toliko protestnoj studentariji, koliko spoljnim saradnicima i novindžijama - učinilo da je pobeda tu, nadohvat ruke, da samo treba pozvati na „građansku neposlušost“, apelovati na vojsku i policiju da se pridruže „narodu“ i sprovesti novinarsku anketu ko je za „nas“ a ko je - ako nije za „nas“ - za „njih“.
I tako konačno dođosmo do afere Breskivca. Dežurna patrola novina Nova je onomad postavila sačekušu pevačici Anđeli Ignjatović a. k. a. Breskvici, političkom faktoru prvog stepena i postavila joj pitanje: „Kako gledate na proteste širom Srbije?“
Nova prenosi da je Breskvica „vidno iznervirana“ odgovorile sledeće: „Ja stvarno mislim da ovo nije trenutak da ja komentarišem ovakve stvari. Ja sam došla ovde da pevam za ove ljude, da se proveselimo i to je to.“
I eto ti bruke. Breskvica je znači za „njih“. Tako ide kurcšlus-tok ovdašnjih misli. Da sam na Breskvičinom mestu, posle ovakve sačekuše, možda ne bih bio za „njih“, ali sasvim sigurno ne bih bio ni za „njih“. Bar ne dok ne nauče da je politika pridobijanje ljudi - svejedno da li opankom posle izbora ili političkim programom - a ne postavljanjem neprijatnih pitanja koja izdaleka impliciraju drugu strofu one pesme koja počinje stihovima „na glavi nam, na glavi nam šubara i sveće“.
