No, moramo da se pomirimo s tim da takvi postoje u Srbiji i žive s nama. I nije ih malo. Naprotiv, ima ih prilično, jer se godinama stvarao narativ kako je politička korektnost nešto što je loše, odnosno da je samo fizičko uklanjanje onog ko ne misli kao ti nešto što je poželjno i ispravno.
Tako su nemali broj ljudi kreatori takvog ambijenta oblikovali u zombije zatrovane mržnjom i slepe kod očiju, spremni da sutra ubiju i rođenog oca i majku ako drugačije misle. Njihov emotivni odnos prema bližnjem svom ne postoji, za njih je čovek samo vreća creva koja smeta ako nije na liniji. Takav se sklanja kako ne bi smetao željenoj revoluciji. Ovakve pojave nisu samo kod nas prisutne, već u čitavom čovečanstvu.
Ovih dana svedoci smo jezivih kadrova iz Nepala. Da se sve to nije dogodilo, verujem da 99 odsto naših revolucionara nikada ne bi ni čulo za Nepal. O toj zemlji i njenom geopolitičkom položaju ništa ne znaju, ali neko im je naredio da šire kadrove prebijanja ministara i spaljivanja žene predsednika vlade kao nešto najpozitivnije.
Naravno, uz tugaljiv i emotivan narativ kako su mladi ustali protiv korupcije. Gle čuda, ista simbolika kao i u Srbiji, sa sve krvavim šakama, po ugledu na Hamas. Dakle, kreatori revolucija rade punom parom, brend krvave šake izvoze širom sveta i uvek uz priču kako je mladima muka od korupcije. Inače, u zemljama gde su oni zavladali, recimo poput Ukrajine, korupcija je smisao života i nikada nije bila na većem nivou. Uostalom, setite se naših muka posle 5. oktobra.
Korupcija je u Srbiji bila kao dobar dan. Najviše su nam je doneli oni koji su se tako vatreno protiv iste zalagali. Sve u svemu, prosto je bilo fascinantno kako su mreže počele da gore od kadrova iz Nepala i koliko se mreža botova aktivirala s porukama kako će se nešto slično dogoditi i u Srbiji. Posebne poruke su upućivane neutralnima, jer ako se ne pridruže, rizikuju da budu spaljeni, mučeni, prebijani, ubijeni, šta god. Svako ko je po njihovom revolucionarnom sudu Ćaci, taj mora da bude na njihovoj crnoj listi.
Vraćamo se na početak teksta. Kao društvo smo zakazali. Ne postoji više empatija prema ljudskom biću. Neistomišljenik nije čovek, on je problem. Fizičkim sklanjanjem neistomišljenika i njegove porodice eliminiše se problem. Otuda su poruke po mrežama da je građanski rat veoma poželjan, da se jedino njim može razrešiti situacija, nešto što je postalo normalno. Ovde mora pre svega naša crkva da se aktivira. Mora da uđe u omladinu i da joj pojasni koliko je zastrašujuće razmišljati na način da se problem rešava ubijanjem neistomišljenika. Plašim se da škole taj problem ne mogu da reše kod dece, jer su i one podeljene.
Imamo pedagoge koji navijaju za ovakav oblik razrešenja situacije. Na našu žalost, želje da se po svaku cenu dogodi građanski rat kod jednog dela naroda, istina manjinskog, postale su nagon za preživljavanjem. Nemojte imati nikakvu dilemu da će oni sve učiniti da s vremenom taj isti građanski rat i izazovu. Na nama je da se protiv toga borimo, ali vaspitanje koje naša omladina od kuće ponese, pa i iz samih škola, ozbiljno mi uliva sumnju da ćemo u toj borbi uspeti.
