U većini evropskih zemalja ambasadori - uključujući i ambasadore tzv. velikih sila - uglavnom su šefovi manjih ili većih mesnih kancelarija, ispostava vojnih odseka i pasoških odeljenja. Pravo govoreći, ne bi bilo preterano ako bi se uz titulu his/her excellency dopisalo „niko i ništa“ ili čak „qwrz od ovce“.
Ambasadori su u ambasadama ono što su Toma Nikolić i Milanče Milutinović bili u političkom sistemu Srbije: političke marionete. Tu su glavni (uglavnom) drugi sekretari, koji sa diplomatijom (i politikom) blage veze nemaju, ali koji dobijaju diplomatski status da ne bi bili apšeni kad ih savataju u obavljanju poslova zbog kojih su važniji od ambasadora.
U početku mog bašelčijanja na Kipru nije mi bila jasna radost nekih mojih kolega veleposlanika koji su na vest da će iz Nikozije biti premešteni u Beograd priređivali tulume. Čemu li se raduju, pitao sam se. Zar karijernim diplomatama nije probitačnije da budu premešteni u Brisel, London, Rim, Moskvu?
S vremenom sam dokonao da nije. U navedenim prestonicama ambasadori zaista jesu njihove ekselencije niko i ništa, dočim su u Beogradu njihove ekselencije svje i svja, a pritom mogu i lepo da zarade. Kako? Znam otprilike, ali ne bih da pravim diplomatski skandal.
Uzmimo primer Kipra. Osim u publikacijama tipa Glorija i Stori, strani ambasadori - uključujući i ambasade velikih sila - u ozbiljnoj štampi se pojave prigodom predaje akreditiva, oproštajnog prijema pred odlazak ili u slučaju nekog teškog sranja.
Ime moje neznatnosti se za četiri godine na Kipru u ozbiljnoj štampi, ne računajući dva protokolarna, pojavilo još dva puta. Prvi put zahvaljući tome što sam u razgovoru sa liderom kiparskih Turaka, rahmetli Raufom Denktašom, nehotice - profesionalci bi pronašli eufemizam - Severni Kipar nazvao „okupiranom teritorijom“ - što me je nadugo učinilo personom vrlo gratom - drugi put kad se Veljo Ilić, koji je na Kipar došao privatnim poslom, lažno predstavio kao potpredsednik vlade Srbije i u tom lažnom svojstvu se probio do kiparskog predsednika.
Ovde bi to prošlo nezapaženo, ali na Kipru je to bio pogolem skandal. Novindžije ozbiljne kiparske štampe nagrnule su u ambasadu i zatražile objašnjenje, i to ne snishodljivim tonom ovdašnjih novindžija, nego prilično agresivno.
Budući da najpreciznije i najtačnije objašnjenje - „Veljo je lažov i rapalj iz Atenice“ - nisam mogao podastreti štampi, obratio sam se za „instrukciju“ jednoj tadašnjoj visokoj adresi u Beogradu (čije ime neću pomenuti jer mi je bila draga, a i pokojna je) i dobio sledeću instrukciju: „Jebo te Veljo, snađi se.“
Na kraju sam se nekako snašao. Izrazio sam žaljenje i ostala opšta mesta, a posle konferencije za štampu, novinarima off the record, uz rakiju zivaniju i meze, dao pravo objašnjenje: „Mister Ilić je lažov i rapalj iz Atenice.“ Prethodno sam u rečniku pronašao približan prevod reči „rapalja“ - „riff raff“. Slično, jebote.
