I to u redovnim okolnostima preko poluformalnih (nepotpisanih) note verbale-a, a u pičvajz situacijama preko formalnih (potpisanih) diplomatskih nota.
Ako nekog ambasadora često pozivaju u MIP zemlje domaćina (ili ne dao bog u prezidencijalni ofis), to uopšte ne znači da je dotični ambasador omiljena ličnost, nego da je u toku neki težak pičvajz između zemlje domaćina i zemlje koju ambasador predstavlja.
U diplomatskom svetu „srpskog sveta“ nije tako. U Beogradu su stranim ambasadorima - naročito ruskim i američkim - sva vrata širom otvorena, a ako se neki od ambasadora duže vremena ne udostoji da (bez kucanja) uđe kroz neka vrata, srbski visoki dužnosnici se ne ustručavaju da - u ovom slučaju je kucanje obavezno - dignu dupe i odu ambasadori na noge u ambasadu. Što se inače ne radi. Gost ide kod domaćina i na slavama, kamoli u diplomatiji. Ne obratno.
Ideal visokih srbskih dužnosnika je da sa ambasadorima Rusije i Amerike budu u što bližim - na „prst u dupe“ - odnosima, što im često i polazi za rukom, ali što ima svoju cenu. Koliku? Prava sitnica, što reko sir Oliver.
Posebno je komičan slučaj ovdašnjih patriota koji trućaju o srbskom suverenitetu i integritetu sa amvona montiranih ispred ambasadorskih čmarova, iz kojih povremeno kapne i poneka kinta.
Da ne dužim. Ovaj podugački diplomatski traktat - maltene mini-serijal - bio je samo uvod u temu naše jučerašnje i današnje kolumne - najavu izlaska iz štampe knjige ex-US ambasadora Vilijama Montgomerija, naslovljenu „Nediplomatski životi“.
Ex-US bašelčija je izgleda rešio da dvadeset pet godina posle petog oktobra otvori srce i „otkrije najveće tajne tog vremena“. Što bi bilo za svaku pohvalu - a moglo bi poslužiti i kao istorijska građa - da „najveće tajne“ (bar one na koje sam naišao u članku u Radaru) - već decenijama ne telale i vrapci pod ambasadskim strehama.
I evo jedne vrapčije tajne već u naslovu teksta posvećenog Montgomerijevom nediplomatskom životu. Evo šta kaže tajna: „Glavni saveznik Koštunice bila je Vojna obaveštajna služba“. Kao prvo, to nije nikakva tajna - to je opšte javno mesto - kao drugo, to je samo pola tajne. Koju takođe znaju svi beogradski vrapci.
Ne znam zašto je Montgomeri prećutao - teško da to nije mogao znati, valjda su diplomatski obziri u pitanju - da je drugi, možda i glavniji Koštuničini saveznik bila ruska FSB (devojačko KGB).
Čim knjiga izađe iz štampe, momentalno ću je kupiti i napisati opširniji prikaz - možda će se tu naći neka prava tajna - za sada sam na osnovu dostupnog materijala (i materijalovog stila) stekao utisak da je Montgomerijevu knjigu pisao glavni balističar trećeg metka Nikola Vrzić, saradnik Vučelinog Pečata, srpskog izdanja bileta FSB.
