Situacija sve sličnija našem vajkadašnjem ovom što nikad ovako nije bilo, a na nekima je čak i gore.
Ova globalna konfuzija, kojoj raznorazna ratišta daju lažni alibi - ratovi su posledica konfuzije, ne uzrok - najavljena je još tridesetih godina XX veka u knjizi Ortege i Gaseta - jedan naš ugledni kritičar, umalo akademik, mislio je da se tu radi o dvojici autora - naslovljene „Pobuna masa“, koju je moja neznatnost čitala tamo negde sredinom osamdesetih godina i na osnovu pročitanog kontala da će se ovo što nikad ovako nije bilo zbiti negde oko 2370. godine.
Kad ono qwrz. Budućnost uvek stigne pre nego što je očekujemo. I uvek bude bitno različita od predviđanja (priviđanja) i vizija prognozera, futurista i baba gatara.
Moja neznatnost je mišljenja da će globalna pometnja i konfuzija postati permanentno stanje i da „normalnosti“ onakve kakvu je pamti moja generacija - mada ni tada nije bila nešto naročito normalna - više neće biti.
I tu upravo zahvaljujući idolu XIX, XX i XXI veka - progresu. Elite u pomenutim vekovima su pošle od pretpostavke da progres (napredak) uvek vodi nečem boljem (umal, grešna mi duša, ne napisah „bržem“ i „jačem“) što je, da kažemo, zajeb epskih razmera jer nas neposredno iskustvo uči da su - uz izuzetak vina koji potvrđuje pravilo - kako vreme prolazi, sve stvari i sva bića sve stariji, izanđaliji i lošiji.
Moju generaciju su na drevnim časovima istorije učili - šta nove generacije uče, ne znam - da su velike nadnacionalne monarhije bile „prevaziđene“, „nepravedne“, „neslobodne“, „anahrone“ itd., ali to je bio gnoseološki zajeb, ravan zajebnom učenju da progres uvek vodi ka nečem boljem.
Dibidus wrong. Sve je bilo u najboljem redu s monarhijama, koje kao apstraktan princip ne podležu propadljivosti, problem je bio u podanicima monarhija koji više nisu imali političke volje i discipline da žive u poretku zasnovanom na ideji centra, hijerarhiji, odgovornosti i časti.
U periodu od Francuske revolucije do 1918 - kad su velike nadnacionalne monarhije definitivno strmopiždene - bilo je svačega što nikad ovako nije bilo, bivalo je i mogo gore od ovoga što nikad ovako nije bilo, pizdarije koje su do tada pravile monarhije bile su sitnica u odnosu na sranja koja su počele praviti novostvorene nacionalne države, vekovni snovi svih naših naroda i narodnosti.
Posle Drugog svetskog rata stvar se donekle primirila, zavladao je period kakvog-takvog mira i progresa - prije je bilo svega, što reko Haso u vicu - mase su se načisto pohasile i u jednom trenutku im je postao nepodnošljiv i labavi i permisivni poredak tzv. nacionalnih država. A šta je posle bilo, čitajte u sutrašnjem nastavku.
