On je inače bio ćutljiv, smiren i staložen tip koji nije ispaljivao baline kao većina klasičnih političara, i onda i danas, već mu je većina izjava bila strateške i državničke prirode, pa tako i ova navedena. Kada se ona prevede sa strateškog nebeskog, na prizemni operativni nivo ona zapravo znači – Srbi su mali narod – dakle, ne treba da glumimo da smo svetska sila što je delu naših sunarodnika vazda bilo slatko, ali – većeg nema od Beča do Carigrada – što ne znači da Srbi sada treba da od Beča do Carigrada kinje druge narode, već da budu stub njihovog okupljanja onda kada je teško. Pašić je stoga nakon preteških vremena Prvog svetskog rata bio jedan od stubova okupljanja južnoslovenskih naroda u Jugoslaviju, koja je služila svojoj svrsi u dva mandata, kao monarhija i kao socijalistička republika, sve dok se istorijske okolnosti nisu promenile, što je opet Srbe zateklo sa malo dalekovidih i staloženih tipova kakav je bio Baja Pašić, pa smo u raspadu Jugoslavije prošli kao bosi po trnju.
Ali ako smo devedesetih prošli kao bosi po trnju, trebalo bi da smo sada naučili lekciju i da ne ponavljamo iste greške. Prva od njih je da se prema velikim silama ponašamo pristojno i bez teških reči koje su brže od pameti, jer čak ni predsednik premoćne Kine ne poteže tešku reč na bilo koga, velikog ili malog, po svetu, a kako bi to onda mogli mi. Stoga je izjava aktuelnog predsednika Srbije o, u Srbiju na aktuelne proteste zalutalim evroparlamentarcima, a u kojoj ih časti preteškim rečima, nesumnjivo pogrešna, jer takve stvari treba primiti sportski i pristojno, baš kao što je činio Baja Pašić i pred najstrašnijim ultimatumima, od čega smo ipak trenutno u odnosu sa Evropskom unijom daleko. To se videlo prilikom posete predsednice skupštine Srbije Briselu prošle nedelje gde je lepo i kulturno zasela sa predsednicom evroparlamenta, jednako kao što je i naša opozicija tamo zasela sa njihovom, čime je ona žestoka retorika predsednika prema evroparlamenentarcima ostala tek taktička greška, koja se nije razvila i ne bi smela da se razvije u strateški promašaj, koji bi nas doveo do veće konfrontacije sa našim evrounijskim okruženjem koje nam je prosta geografska i ekonomska činjenica.
Istina, geopolitičke okolnosti u svetu su toliko mutne da tu ne bi bilo lako ni Pašiću da se snađe, ali bi on, onako sveden i smiren, savetovao onima koji danas nose teško breme nacionalne politike bez obzira da li su vlast ili nacionalno probuđeni studenti – minimalizam. To u praksi znači što manje reči uopšte prema bilo kojoj strani sveta, a najmanje onih teških, kao i takt u izjavama i nastupima, jer taktičke greške očas posla mogu postati strateški promašaji. Narodski rečeno, to znači manje busanja u junačke grudi, a više konkretnog rada na unapređenju naših vazda klimavih institucija, trenutno podeljenih dnevnopolitičkim strastima, kako bi nas i na Istoku i na Zapadu uvažavali kao ozbiljnu državu, a ne da nas gledaju kao ekspres lonac koji samo što nije pukao.
Istini za volju, nije lako nositi teško breme politike u Srbiji i boriti se i sa svojima i sa tuđima, te je i prirodno da čovek tu ponekad i izgubi živce, ali su vremena takva da je trenutno bolji Pašićev minimalizam, nego neka ludovanja kao u kafani ili na diplomskim žurkama. Jer nam je kao narodu i državi ostalo još dosta ispita za polaganje.
