ipak bih vas sklonio u Japan, u zemlju u kojoj vojnih parada nema, pre svega zbog istorije tokom Drugog svetskog rata, koja nije svetla.
Ovih dana je predsednička poseta Japanu protekla pomalo nezapaženo, jer deo javnosti i dalje traži isključivo razloge da nešto zamera, a poseti Japanu se zaista nema šta zameriti. Pre desetak godina sam poslednji put bio u Japanu, a rado bih otišao sutra, imamo i Japanku u bliskoj porodici, ali se ona preselila u Beograd, kod nas. Zbog svega toga ovaj tekst pišem pomalo udaljen od Japana, na osnovu utisaka, čitanja o kulturi, praćenja. Za početak, Japan je zemlja u kojoj i najjači zemljotres ne izaziva paniku. Ljudi stoje u redu, čekaju voz, čekaju spas. Ne guraju se, ne viču, što bi naš narod rekao, „ne znam šta im je, ne deru se“.
U Tokiju će vas poslužiti robot, a dva koraka dalje naići ćete na čajnu ceremoniju staru vekovima na koju su Japanci izuzetno ponosni. To je ravnoteža budućnosti i tradicije. Japanci su naučili da i u haosu postoji red, što je možda lekcija koju možemo naučiti. Mi smo, čini se, majstori da i od reda napravimo haos, tako da ću pomalo porediti Srbiju i Japan. Odmah da kažem da radna disciplina polako dolazi i u Srbiju, a može je još više biti sa dolaskom velikih investicija iz Japana koje su na horizontu, a koje ni sanjao nisam.
Kada voz stigne u sekundi, to nije samo inženjerski podvig, to je znak da se poštuje vreme svakog čoveka. Kod nas je čekanje normalizovano, a kašnjenje znak moći. Japanci veruju da moć leži u tačnosti, mi verujemo da je moć u bahatosti.
Ipak, i u Japanu postoji druga strana, pritisak da se ne istupa, da se ne odskače. Kod njih taj pritisak vodi u tišinu, kod nas u galamu. Japan se boji buke, Srbija se boji tišine. To je naš zajednički strah, samo različito izražen.
Kada priroda ili čovek razruši njihove gradove, oni ih izgrade ponovo, modernije i lepše. Kod nas ruševine često ostaju da podsećaju na prošlost, kao teret umesto temelja. Oni veruju u budućnost, prelaze preko „vekovnih neprijateljstava“ ne samo zarad interesa već i zarad budućnosti i želje da mladi ne budu zadojeni mržnjom. Mi se još svađamo sa istorijom, od kosovskog zaveta do četnika i partizana koji nam se stalno vraćaju, čisto da nas i dalje ometaju, pa i do NATO bombardovanja, koje je po vasceli dan u medijima, bez ikakve svesti o trenutku u kome je to, svima nama teško, bombardovanje otpočelo. Kako ne bih previše otišao u mračne odaje raznih interesa da Srbija ostane usamljena i bez saveznika u okruženju, vraćam se na lakše teme.
Njihova tehnologija je proizvod kulture koja ne odustaje od usavršavanja.
Japanska estetika je vidljiva u svakom detalju, od cveća, vrta do ručka u kutiji. Kod njih je estetika obaveza. Oni znaju da sitnice čine život, a mnogi se i dalje ovde u Srbiji pravdaju da za sitnice „nema vremena“.
Na međunarodnoj sceni Japan deluje tiho, ali jasno. Oni znaju šta hoće. Njihova tišina ima snagu i u Srbiji i u Njujorku.
Japan nas ne uči da ih slepo pratimo. Uči nas da shvatimo razliku između reda i haosa, između discipline i poniženja, između tišine i nemoći. Njihova disciplina oslobađa. Njihova tišina govori, naša buka ćuti.
Ako išta treba da prepišemo iz Japana, to nije ni metro, ni robot, ni ceremonija. To je vera da se budućnost gradi. Oni iz napetosti između pojedinca i kolektiva stvaraju snagu. Mi iz iste napetosti proizvodimo sukob.
Japan pokazuje da i tišina može da bude rečita. Mi još nismo naučili da je slušamo, ne baš kao Aco Tomić i Koštunica, za one koji se te tišine još sećaju. A možda je upravo u toj tišini spas za društvo koje predugo viče, a premalo čuje.