A evo i zašto, što reko Blic. Zato što je klasičnoj državotvornosti, kakvu sam opisao u prethodna dva nastavka, odzvonilo, ne samo u Srbiji nego manje-više svuda u svetu.
A evo zašto je odzvonilo. Zato što svi znaci vremena - koje pomno pratim kao, božemeprosti, Jehovin svedok - ukazuju da će posle privremenog (i prividnog) kraja ratova u Ukrajini i Gazi nastupiti doba meteža, tj. povratak sveta u pretpolitičko i pretkulturno stanje.
Sigurno ste primetili - neki od vas će i zagrajati - da nisam napisao i: „u necivilizovanost“. A nisam to napisao zato što je - according to Osvald Špengler, od koga sam naučio mnogo toga - svet zapao u ovako čemerno i žalosno stanje upravo zahvaljujući - civilizovanosti.
Da je počem Ćosić živ, sad bi rekao (i dobio ovacije): „Mi nikada nismo bili deo zapadne civilizacije, i to je naša komparativna prednost.“ I da vam nešto kažem: Ćosić bi polovično bio u pravu, kao Krle22, koji odavno nije gostovao u Famoznom - Mi (jebo ja nas) fakat nismo hteli da budemo deo zapadne civilizacije - ni sada nećemo - ali ko je nas pitao: upali smo s neba pa u rebra iz viševekovne otomanske letargije na sam početak kraja razdoblja visoke kulture, u osvit doba civilizacije, a da - ako ne uračunamo one Dušanove zlatne kašike - nismo imalo zalihu porodičnog srebra, što će reći - značajnije kulturno nasleđe.
Od Francuske revolucije naovamo, uređeniji i bogatiji deo Evrope živeo je od figurativne rasprodaje porodičnog srebra. Zemlje koje su ga imale više duže su odolevale - neke još odolevaju - one pak koje su ga imale manje, s vremenom su ga raspičkale, tako da bi Ćosić - kad bi se pojavio po drugi put među Srbima - zacelo zaključio (i obznanio) da se Evropa i svet pretvaraju u Veliku Srbiju.
I znate šta: ne bi Ćosić mnogo ni pogrešio. Kad malo bolje razmislim: retko je on i grešio, samo je, da tako kažemo, prekasno bivao u pravu. Kao ono kad je primetio da „dobijamo u ratu, a gubimo u miru“ (mada je propustio da se zapita da li bismo možda manje gubili u miru kad bismo porazmislili pre nego što krenemo u rat).
Napred pomenuti Špengler je - suprotno i onda važećem mišljenju - smatrao da uspon civilizacije označava sumrak kulture, da je civilizacija proces u kome kvalitet uzmiče pred kvantitetom, duhovno pred materijalnim. Uzvišeno pred banalnim, sveto pred profanim, lično pred masovnim, skromnost pred rasipništvom, umerenost pred luksuzom.
I tako je svet - a i mi, uprkos protivljenju, skupa sa svetom - zapao u stanje konfuzije i sveopšteg meteža, u kome ludi jebu zbunjene u drumskoj mehani u kojoj svi prave račune bez krčmara, koji se i sam propio i zagubio raboš. U „nadolazećoj“ - tako novindžije prevode „oncoming“ - kalakurnici neke državotvornosti mora biti. A kakve, to zasad samo bog zna.
