Ona se savršeno uklapa u sliku koju je javnost do sada stekla o ovim ljudima, koji najčešće kriju svoja imena i lica, i trude se poslednjih deset meseci da budu neku politički faktor u društvu. A slika za njih nimalo nije laskava.
Ostavićemo po strani sada druge aspekte njihovog delovanja i zadržaćemo se samo na ovim „pogrebničkim“ priredbama, da bismo razjasnili njihovu pozadinu i njihove prave poruke.
Na prvom mestu, ima nečeg duboko primitivnog u ovakvim akcijama, jer ma koliko to njihovi akteri poricali, reč je o najobičnijem vračanju, pokušaju da se protivniku naudi magijskim putem. Na istom tragu je objavljivanje Vučićevih čitulja, nošenje crteža na kojima je obešen i šta smo već sve videli do sada. Da li bi neko od čitalaca smeo da se zakune da Đilas, Ponoš, Aleksić, Marinika, Jovo Bakić i ostali naši „intelektualci“ i naša „napredna omladina“, koja svako malo trči u Evropu, nisu išli kod neke vračare da joj plate da baci čini na Aleksandra Vučića?
Uostalom, upornost s kojom se neki od njih bave politikom i pored toliko uzastopnih poraza ne može se objasniti razumnim razlozima, već samo činjenicom da im je neko - recimo, Borku Stefanoviću ili Ponošu - prorekao da će jednog dana biti „važni ljudi u celu državu“, pa oni sad trpe poniženja koja donose porazi i dodijavaju nam ambicijama, jer su sigurni da će se proročanstvo jednom ispuniti.
To bi, naravno, bila samo njihova stvar i stvar onih koji im daju pare da lepo žive iako niko ne glasa za njih, da imitacijom pogreba, štampanjem lažnih čitulja, kletvama... ne uvode u javni diskurs pogibiju i smrt i čine ih prihvatljivim. Narod za takve kaže da „crtaju đavola na zidu“. Ili, da parafraziramo Čehova: mrtvački sanduk koji se tri puta pronese prazan četvrti put će biti pun. Verovatnoća da će se na nekom krovu naći budala s puškom ubeđena da mu je dužnost da ga napuni raste svaki put kad druge budale zaključe da je smešno glumiti popa na sahrani. A takvih šaljivdžija među blokaderima ima...
I takvi, beslovesni, skudoumni, zakržljalog koeficijenta inteligencije, koji umiru od smeha nad klipom u kojem magarac starca udara u testise traže da im poverimo upravljanje zemljom! Kako li prave listu? Pokažu kandidatima ove snimke, pa ako se zacene od smeha, prošli su? Osim primitivizma i bolesti uma, u osnovi ovakvih performansa je - reći će svaki psihijatar osim blokaderskih - suva, kristalno čista, destilisana frustracija što Aleksandru Vučiću ni SNS ništa ne mogu.
Godinama slušamo u „Utisku nedelje“, dnevnicima Šolakovih televizija, čitamo na naslovnicama njegovih tabloida da je „Vučić gotov“, a njemu - ništa! Da je upropastio Srbiju i narod doveo do prosjačkog štapa - a Srbija sve jača i narod sve bolje živi. Je l’ bilo da će ga rasturiti u Kosjeriću, pa cvrc! Je l’ bio dan D 15. marta - pa su morali da izmišljaju zvučni top jer se baš ništa drugo nije desilo! Na Vidovdan - praznično. Sad prete novim danom D - 1. novembrom. I znaju da su to slovo već odavno istrošili...
I šta im onda preostaje nego da se igraju da Vučića nema. Ali uvek ih neko probudi pre vremena...
