Konačno sam i ja dočekao svojih vorhololovskih pet minuta društvenomrežne slave. A evo i kako, što reko Blic. Prošle subote sam imao predstavljanje mog romana „Minority Report“ u Novom Pazaru. Od sat i po, koliko je književno veče trajalo, na razgovor o romanu i književnosti uopšte otišlo je nekih 30 minuta, dočim je ostatak vremena bio posvećen društvenopolitičkim i parapolitičkim temama.
Ali stvar s književnim večerima stoji tako još od uvođenja (pre) višepartijskog sistema. Ništa to nije novo. Niti je meni strano. Konačno ovdašnje loše politike i sranja koja su iz njih proizašla imaju i te kakve veze s (lošom) književnošću.
Da ne dužim. Bilo književno veče, završilo se književno veče. Ujutru put pod noge, pravac Beograd. U ponedeljak sabajle organizator književne večeri mi kroz moj prozor u svet Vajber ubaci klip s književne večeri koji je uslikao neki lokalni portal. Naravno da klip nisam pogledao. Zašto bih gledao nešto što je bilo preksinoć. Još se sećam svega, a ne osećam potrebu da se podsećam.
Ne prođe, međutim, mnogo vremena, a na Vajber mi stiže još jedan (isti) klip. Pa još jedan. Pa još jedan. To već nisu bila čista posla. Nemoguće je da je interesovanje za književnost toliko porasla, mora da tu ima nešto, pomislih i kliknuh na klip, koji je u stvari bio isečak u kome odgovaram na pitanje upućeno iz publikuma: šta ja mislim o studentima i studentskim protestima.
Ako nekog interesuje integralna verzija - ako već nije dobio viralni klip - neka je pronađe u bespuću internetske zbilje, moja neznatnost u cilju objektivnog i pravovremenog izveštavanja javnosti može reći tek toliko da je na književnoj večeri govorila isto ono što mesecima piše glede protestne studentarije. Pazarskom publikumu sam, dakle, pokušao objasniti - tj. usmeno džaba okrečiti - da „studenti“ nisu politička kategorija i da blanko protesti bez političke artikulacije (i naročito organizacije) završavaju kao što su završili svi protesti u poslednjih nekoliko godina - trt Milojkom ili krkom u pizdu.
Utom mi na Vajber stigoše još tri klipa, među njima i jedan s propratnim pismom drage prijateljice (ime i prezime poznati redakciji) u kome je pisalo sledeće: „Ovo mi je poslala rođaka (ime takođe poznato redakciji), Visoka Poklonica, koja je studentima prosledila klip s napomenom: ako ne slušaju mene, možda će poslušati Basaru.“
Da opet ne dužim. Do kraja dana na Vajber mi je od raznih pošiljalaca stiglo „čak“ 11 (i slovima jedanaest) klipova s pazarske književne večeri, na osnovu čega sam zaključio da klip viralno cirkuliše po društvenim mrežama i da je izazvao uzorno nacionalno jedinstvo svih Srbija u pogrešnom razumevanju onog što sam rekao u inkrimisanom isečku.
Ako je ona Visoka Poklonica pogrešno pomislila da je moj klip-solilokvij „davanje Visoke Podrške“, koliko li su to tek pomislili žitelji antivisokih čaršija i mahala, uprkos mojim višekratnim obaveštavanjima javnosti da ja nikome ne „dajem podršku“, nego ili aktivno učestvujem u nečemu, ili ostajem po strani, gde sa zgrada pošta brišem grafite „Ovo je Srbija“ i preko izbrisanog džaba krečim „Ovo je pošta“.
· Reaguj