Ali sam razumeo razlog zbog kojeg su to radili. Nadali su se da gledam - i gledao sam.“
Ova izjava možda zvuči površno, ali zapravo nosi duboku političku poruku. Kina je želela da pokaže snagu i da pošalje signal upravo Americi - zemlji koja je, paradoksalno, u velikoj meri zaslužna za kineski privredni uspon. Prikazivanjem svojih dostignuća, uz prisustvo lidera Rusije i Indije, Kina je pokušala da projektuje sliku sveta u kojem su ove zemlje zajedno sposobne da pariraju SAD. Ali da li ta poruka odražava realnost?
Kina svoj dramatičan rast u prethodnim decenijama duguje upravo otvaranju ka Zapadu, a posebno investicijama iz Sjedinjenih Američkih Država. Upravo su američki kapital, kompanije i transferi znanja i tehnologija omogućili Kini da napravi ogroman razvojni skok.
Sličan razvojni put imale su i evropske zemlje posle Drugog svetskog rata, kao i Indija - zahvaljujući saradnji s najmoćnijom ekonomijom sveta, odnosno plasmanu svojih proizvoda i usluga na tržište SAD.
Međutim, u poslednjim godinama Kina se suočava sa ozbiljnim ekonomskim izazovima: usporavanje rasta, demografska kriza, problemi na tržištu nekretnina, smanjena potrošnja i nedostatak inovacija u ključnim sektorima. Sve to upućuje na činjenicu da „kinesko čudo“ ima svoje granice.
Da bismo razumeli gde zaista leži ekonomska snaga jedne zemlje, ne možemo se oslanjati samo na veličinu ukupne ekonomije (nominalni BDP). Mnogo precizniji pokazatelj standarda i kvaliteta života građana jeste BDP po glavi stanovnika (GDP per capita). Kina se po ovom pokazatelju nalazi tek na 93. mestu u svetu (realni GDP per capita, 2024), dok je Indija još niže, između 125. i 143. mesta. Rusija zauzima 47. mesto. Za poređenje, SAD su među 10 najrazvijenijih zemalja, zajedno s državama poput Norveške, Singapura, Katara i Luksemburga - sve redom američke saveznice. Srbija, po nominalnom GDP per capita, bila je 69. na svetu u 2025. Dakle, gledajući podatke, jasno je da iako velike, ekonomije Kine, Indije i Rusije ne garantuju bolji život za običnog građanina. S druge strane, zemlje s najvišim standardom - ujedno i najveći saveznici SAD - pokazuju gde su realne šanse za napredak.
Gde je srpski interes? Srbija treba da razvija odnose sa svim relevantnim akterima u međunarodnoj zajednici - i sa Istokom i sa Zapadom. Međutim, apsolutni prioritet naše spoljne politike mora biti boljitak građana, a on se može obezbediti samo kroz saradnju sa onima koji imaju znanje, kapital, tehnologiju i institucije koje garantuju stabilnost i razvoj.
Zato mi u Pupin inicijativi smatramo da je nacionalni interes Srbije u jačanju odnosa s najrazvijenijim državama sveta - onima od kojih možemo učiti, s kojima možemo trgovati pod fer uslovima i koje mogu doprineti modernizaciji našeg društva.
Za razliku od pozorišta, politika zahteva razumevanje podataka, interesa i realnih mogućnosti. Sentimentalnost, ideološki romantizam i simbolika ne mogu da zamene hleb na stolu, dobar obrazovni sistem, stabilno zdravstvo i šanse za bolji život. Zato najveći srpski interes nije u Pekingu. Naš interes je tamo gde su znanje, inovacije, kapital i standard - i to treba da bude temelj srpske spoljne i ekonomske politike.
· Reaguj