Svaka skupština je šarena jer tu po pravilu ima onih koji znaju svoj posao i imaju određeni nivo, ali i onih koji su tu zalutali i služe za ukras, sprdnju ili prljave poslove. Dovoljno je da bacimo pogled na razne parlamente širom sveta da nas uhvati jeza ko sve tu sedi, jer tu ima ljudi kojima nije preporučljivo dati dve ovce da sačuvaju, a kamoli da rasprave nešto ozbiljno u nacionalnom interesu. Otuda je kriza predstavničke demokratije sasvim realan fenomen i trebaće neki genije da smisli neki funkcionalniji model.
Pa kako ne bi sve ono što vredi za pojedinačne nacionalne skupštine vredelo za svetsku skupštinu tj. Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija koja je prošle nedelje imala svoju generalnu debatu na kojoj se pojavila čitava tušta i tma šefova država ili njihovih emisara. Ova svetska skupština je ipak kvalitetnija od ovih nacionalnih, jer se u ove klete diplomatske i strateške poslove ipak ne može poslati potpuna budala, koja se pak često provuče u nacionalne parlamente. U diplomatiji je to ipak finije, jer reč diplomatija i dolazi od reči diploma, pa se tu ipak teško zapate oni nepismeni, te je stoga većina gospode koja je debatovala na Generalnoj skuštini UN, otmena i namazana svim bojama
No, to ne znači da tu takođe nema razlike u kvalitetu i kapacitetu, a najuočljivija je opet ona glavna i suštinska razlika koja određuje politiku odvajkada – između državnika i tzv. običnih političara. Nije nužno svaki državnik od šećera, jer ih ima i žestokih i brutalnih, kao što nije svaki običan političar od blata, ali je razlika među njima što oni prvi imaju neku ideju, ma kako da je sprovode, a onim drugima je glavna i jedina ideja sopstvena zadnjica.
Oni koji su govorili na najnovijoj Generalnoj skupštini UN, a koji bez sumnje imaju neku ideju su bili lako uočljivi i sasvim opravdano su zauzeli najviše mesta u svetskim medijima. Prvi od njih je Donald Tramp koji se često optužuje da je cirkusant i oportunista, a koji je zapravo prošle nedelje u UN održao programski govor o okretanju Amerike od globalizacije, koji je, čak i ako ga je napisao neki od onih pametnih momaka koji sede iza trona i usmeravaju kraljeve, značajan jer ima ideju. Drugi od njih je brazilski predsednik Lula da Silva koji samom svojom biografijom neuništivog i doslednog feniksa svedoči da se radi o državniku, a ne tek o još jednoj običnoj političkoj prišipetlji. Sledeći od njih je vazda mudri i lukavi turski predsednik Erdogan, majstor veštine, a tu je još i nekolicina drugih majstora, od kojih svakako treba izdvojiti izraelskog premijera Netanjahua, koji, istina, koristi brutalne metode, ali koji je već uspeo da promeni bezbednosni pejsaž Bliskog Istoka u korist svog naroda i države.
Među ostalim glavarima koji su govorili na Generalnoj skupštini UN ima genijalnih tehnologa vlasti, poput Makrona, kao i sasvim solidnih diplomata poput generalnog sekretara UN Antonija Gutereša, ali niko od njih nije blizu da bude takozvani „game changer" kao što su prethodno navedeni bili za svoje države i međunarodnu politiku, već samo otaljavaju posao.
Konačno, neki od svetskih državnika su odlučili da preskoče ovu veselu generalnu debatu u UN poput velikih careva Istoka – Si Đinpinga, Putina i indijskog premijera Modija, koji su ovoga puta čitavu tu halabuku gledali iz daleka, pripremajući se u tišini za susrete sa onima iz ove šarene svetske skupštine koji nešto vrede, a sa kojima će rešavati sudbinu čovečanstva kad za to dođe momenat.