Ponekad se posmatrajući Tadićev postprezidencijalni život vavedom vo iskušenije da pomislim da u životi bolje prolaze „srbski vladari“ koji mandat završe s metkom u leđa - a takvi su većina - nego oni koji mandat (pukim slučajem) prežive i koji se povuku u (nemirnu) mirovinu.
Kad moćni srbski ljudi decenije izgube kontrolu nad polugama srbske moći, istog trenutka osete svu težinu prokletstva narodne izreke „dabogda imo pa nemo“. Ono „nemo“ ne treba shvatiti u smislu nemao para, tj. sredstava za život, nego u smislu nemanja smisla života bez vlasti, koja je u srbskom slučaju apsolutna. Dok je ima.
Čim se izmaknu iz centra opštenacionalne pažnje, ukoliko nisu završili u grobu, moćni srbski ljudi se prekonoć nađu na krajnjoj periferiji. Pažnje, ne varoši. A to im veoma teško pada.
Slično iskustvo - isto ako ne i gore od egzistencijalnog iskustva bogostovljenosti - doživeo je i JexS-ov mentor Ćosić, koga su - čim je najuren s marionetskog položaja predsednika SRJ - uz izuzetak tvrdog jezgra odanih čibukčija - napustili svi poštovaoci i dupeuvlakači, a legion im je bio ime. Razlog napuštanja: izneverene karijerne (i poslovne) nade. Zglajzo si, ko te jebe. (Detalje potražite u famoznim kolumnama posvećenim fenomenu tzv. bivših ljudi.)
Kao što JexS-ovi politički pozadinci - bašibozuk, bagra i brabonjci iz cincarsko-kalburske čaršije - već sto pedeset godina traće nacionalnu energiju na zaludne pokušaje obnove Dušanovog Carstvija, tako i Tadić ulaže silnu energiju - doduše ličnu, ne nacionalnu - u projekat restauracije propanulog Carstvija Njegovog i neprestano pokušava da se vrati u centar opštenacionalne pažnje.
Što mu povremeno i pođe za rukom. Ali ne proizvede priželjkivani efekat. Sledstveni se na trenutak vratio u centar pažnje izjavom da bi Koštunica NIS - da se počem on nije malčice ko uskurčio - mogao Rusima predati za „Dž“ (i ako treba doplatiti), što je odmah izazvalo neprijatna pitanja tipa: a što ga nisi utužio za veleprodaju, pardon, veleizdaju.
(Podsećanja radi: proces veleprodaje NIS-a u bescenje u ovdašnoj javnosti je prošao glatko, praktično neprimetno, samo je par ekonomskih novinara dalekovido upozorilo da bi se ta ujdurma, verovatno unapred dogovorena u ruskoj crkvi u Budimpešti, jednog dana mogla obiti o kolektivnu narodnu glavu.)
Onda je u još jednom pokušaju povratka u centar pažnje - opet na nekom televizoru - Tadić „prozvao“ ex-premijera Živkovića, zbog nezabranjivanja Radikalne stranke i nelustracije, na šta je Živković uzvratio nabijajući JexS-u na nos mnoga zaboravljena (i neprimećena) sogrešenija, da bi poentirao sledećim pasusom - koji ću citirati i koji će biti tema naše sutrašnje kolumne: „Sve zlo se vratilo u Srbiji u toku mandata Borisa Tadića i Vojislava Koštunice i to je istorijska činjenica, odvratna i ružna. Nadam se samo da to nisu uradili namerno, već iz kukavičluka i gluposti.“
