Prigodom jednog od ranijih Dana petog oktobra moja neznatnost je „izdvojila mišljenje“ i obznanila da, strogo analitički gledano, nije bilo ni petog oktobra, kasnije ću obrazložiti zašto tako mislim, vraćamo se na neosvanuli šesti oktobar.
Interesantna stvar: mantra „šesti oktobar se nije dogodio“ nije puštena u opticaj sedmog, osmog, devetog ili bilo kog datuma u oktobru 2000, nego sa zakašnjenjem od nekoliko godina. Još interesantnija stvar: najglasniji postavljači pitanja „zašto se šesti oktobar nije dogodio“ bili su upravo oni koji su najusrdnije pljuvali po naporima Zorana Đinđića i „više nego ubedljive manjine“ članica DOS da remontuju razvaljene države i postave stvari i ljudi na njihova prava mesta.
Taj posao je - brzo se pokazalo - bio nemoguća misija. Srpsko društvo - tu mislim na sve čaršije i mahale bez obzira na prefiks - naprosto nije imalo „visinu“ (još manje „političku volju“) da se potčini vladavini zakona i institucija. Tek ih sad nema. I tek ih neće imati.
Ali to su teme za neku drugu kolumnu.
Brzo je i Đinđiću postalo jasno da džaba kreči, pa je u tom smislu bio naumio da uradi šta se može uraditi za trajanja mandata vlade, pa da se posle izbora - koje bi glatko izgubio - vrati svom pozivu, filozofiji. Pučisti su to dobro znali. Streljali su ga za primer, čisto da nekom opet ne padne na pamet da bistri mutljag, iz postpučističkog priloženog vidimo da to više nikome na pamet ne pada.
Plan cincarsko-kalburskog bašibozuka i bagre bio je sledeći: strmopizditi Miloševića - koji je počeo da „gubi struju“ i postao balast - na njegovo mesto instalirati pričuvnog, međunarodnoj zajednici prihvatljivijeg Miloševića - Koštunicu, koji će, sukladno dogovoru u ruskoj crkvi u Pešti, biti garancija da će se sve nastaviti po starom, ovoga puta s građanskim likom. (U tu kombinaciju upada i JexS Tadić, inače neumešan u bašibozučke planove.)
Zakasnela pamet kaže sledeće: društvo u kome je jedina ličnost koja je imala šanse da Miloševića pobedi na izborima bio Koštunica nije imalo ničem dobrom da se nada. I ovo treba da se zna: Koštunica jeste imao više glasova, ali nedovoljno više da ne bi bilo tzv. drugog kruga - što je i sudski uglavljeno - drugi krug je stopirao i Koštunicu na vlast vozdigao lično Igor Ivanov, koji je doleteo u Beograd i rekao Slobi Slobodi da više nema rusku podršku. To se nekad zvalo svilen gajtan.
Đinđiću i još nekolicini njemu lojalnih ministara ruke su bile vezane praktično već minut posle ponoći dana šestog oktobra. Pravo je čudo - objašnjivo samo bašibozučkom lenjošću i parazitizmom - što su i tako vezanih ruku uspeli štošta da pomere s mrtve tačke. Našu današnju kolumnu smatrajte prilogom istoriji jedenja govana i sviranja qwrzu na temu nedogađanja šestog oktobra.
