Dušebrižni amateri se stalno čude što u svetu konačno ne zavladaju mir i ljubav i ne prestanu svi ratovi, ali surovi profesionalci znaju da je to nemoguće jer su taj grdni svet upoznali po njegovim strateškim dubinama i znaju šta se krije u njegovim mračnim kanalima u kojima nekog apsolutnog dobra i nema i gde se najčešće bira između dva zla - manje.
Donald Tramp je dobio izbore na priči da će, kada on ponovo stupi na presto, ugasiti sve ratove po svetu, što je bilo sasvim blizu mozga tih naivnih dilbera koji su glasali za njega, a koji su sasvim opravdano bili siti toga što neko ratuje u njihovo ime dok im smanjuje životni standard. Pa je po ponovnom stupanju na presto krenuo da realizuje svoja obećanja, što je dosta retko u političkom svetu, ali se tu suočio s nizom strukturalnih i ljudskih faktora koji nisu baš bili radi da pristanu na njegovu mirotvornu agendu, jer su im od Nobelove nagrade za mir bili važniji strateški interesi njihovih država, jer se državnici ne biraju na svoj položaj da bi dobijali nagrade, već da čuvaju nacionalne interese svojih država. Pa se Tramp najpre suočio s Vladimirom Putinom, jednim od državnika koji svoj posao shvataju prilično ozbiljno, te je nakon niza femkanja, preko telefona i uživo, oko eventualnog mira za Ukrajinu, ovaj dvojac shvatio da ne postoje, pre svega, strukturalni uslovi da se trenutno pacifikuje konflikt u Ukrajini. Potom se suočio i sa Si Đinpingom, koji je još ozbiljniji titan od smrtno ozbiljnog Putina, a koji nije dozvolio vrdanje oko tarifa i drugih kineskih interesa, pa su dve strane zapravo počele da prolongiraju konačna rešenja za niz pitanja, te Tramp ni ovde nije mogao da ponudi neki gromoglasni sporazum.
Stoga mu je prirodno ostao nesrećni rat u Gazi da pokaže da je u stanju da pravi obećane mirovne sporazume, što mu je ovde i lakše nego s Putinom ili Sijem, jer je Amerika stari mentor Izraela, a ima i pristojne odnose s nizom arapskih zemalja od Egipta, preko Emirata, sve do Katara i Saudijske Arabije, koji su svi zajedno, uz sasluženje neizbežne Turske, zapeli da se oko Gaze napravi kakav-takav sporazum, koji konačno stupa na snagu, upravo dok ovo pišemo, pred čitavom silom svetskih lidera koji se oko toga sastaju u mondenskom egipatskom letovalištu. Prethodno je Tramp ponudio svoj plan u 20 tačka od kojih se za sada ostvaruju one bazične, kao što su prekid vatre i razmena talaca i zatvorenika, dok će sve druge ići malo teže. No, ni Tramp ne žuri jer ipak nije neki lunatik kojemu je na pameti samo Nobelova nagrada, koja je, između ostalog, potpuno očekivano otišla na drugu stranu dok je on dobio „vrapca u ruci“, odnosno nekakav mirovni sporazum za Gazu koji nije toliko potreban njegovom egu, kako se to često zlurado tumači, već mnogo više samoj Americi kako bi pokazala da ne dopušta spirale nasilja u nesrećnoj Gazi i da još uvek može da po svetu sređuje stvari. Drugo je pitanje koliko će se ovaj krhki mir u Gazi održati, ali to je već golub koga je teško potpuno uhvatiti, dok će ovaj trenutni vrabac biti sasvim dovoljan da svi na Bliskom istoku malo predahnu i da Amerika makar na tren obnovi sliku o sebi kao o glavnoj svetskoj sili.