Makron je odavno izgubio legitimitet i sad kupuje vreme kako bi izbegao raspisivanje novih izbora. On plaća visoku cenu prošlogodišnje suicidne odluke da raspusti Nacionalnu skupštinu nakon izbora za Evropski parlament, kada za to objektivno nije imao nikakvih razloga. Aktuelna kriza je upravo posledica te odluke, koja je u samo 13 meseci dovela do imenovanja trojice premijera.
Predsednik Republikanske stranke, bivši ministar unutrašnjih poslova Bruno Retajo, možda je i najveći gubitnik aktuelnih političkih previranja. Nakon što je srušio Lekornijevu prvu vladu, zabranio je članovima svoje partije da budu deo novog kabineta. Većina poslanika LR otvoreno se usprotivila ovakvoj odluci izražavajući podršku Lekorniju. Njegov autoritet znatno je potkopan kada je šest članova LR imenovano za ministre u novoj vladi. Na to je partijsko rukovodstvo odgovorilo da oni članovi LR koji su prihvatili ministarske funkcije više ne mogu tvrditi da pripadaju republikancima.
Da bi obezbedio glasove neophodne za izbor vlade, novi-stari premijer Lekorni se obavezao da će odložiti skromnu reformu preterano izdašnog penzionog sistema Francuske do izbora u junu 2027, ostavljajući treću najveću evropsku ekonomiju da i dalje srlja u dužničku krizu.
Penziona reforma bila je najznačajnije dostignuće kompromitovanog predsednika Emanuela Makrona u unutrašnjoj politici. On ju je progurao uprkos velikom otporu u parlamentu 2023. koristeći ustavni manevar kako bi izbegao glasanje koje bi sigurno izgubio. Njeno usvajanje bilo je okidač za široke proteste koji su doveli zemlju do zastoja i iscrpeli veliki deo Makronovog političkog kapitala. Reforma je bila važna tačka u Makronovom obećanju da će da modernizuje i liberalizuje tromu francusku ekonomiju, koja opterećuje državu, kroz smanjenje javne potrošnje i poreza za bogate, fleksibilnije tržište rada i racionalizaciju socijalnih davanja. Penziona reforma je podrazumevala samo povećanje zakonske starosne granice za penzionisanje sa 62 na 64 godine, uz uslov od 43 godine rada pre početka penzijskih davanja.
Ni levi ni desni blok u Nacionalnoj skupštini ne shvataju ozbiljno da su francuske finansije u haosu, što su Lekorni i njegovi prethodnici na mestu premijera isticali. Francuski parlament je grubo podeljen između krajnje desnice, levičarske koalicije i centrističkog bloka. Te frakcije su pokazale malo sklonosti da rade zajedno kako bi se rešila dolazeća fiskalna kriza. Socijalistička partija, čiji su glasovi bili potrebni Lekorniju da zadrži svoju funkciju, zahteva još veće poreze za bogate kao cenu njihove kontinuirane podrške. Socijalisti zahtevaju porez od dva odsto na bogatstvo preko 100 miliona evra, što je nerealno. Francuska i dalje nosi teret neefikasnog i preglomaznog javnog sektora, čiji su troškovi u odnosu na broj stanovnika među najvišim u razvijenom svetu.
