Svi navodno znaju bolje interese Amerike od onog ko je vodi, a ko ne bi ni zaseo na to mesto da strateški supervizori iz pozadine nisu procenili da je on takav, živopisan, ipak koristan Americi. Nisu se slučajno pojavili mejlovi koje je njegova protivkandidatkinja Hilari Klinton slala s privatne adrese baš pred prve izbore na kojima je pobedio i nije slučajno i sam Bajden kad je postao predsednik nastavio da sprovodi neke politike inaugurisane za Trampovog prvog mandata. Imperije se ne šale s tim ko uopšte može doći na njihovo čelo, i ako neko već dođe, bio on Tramp, Putin ili Si Đinping, ima niz realnih zadataka koje treba da odradi za ljubav sistema.
Glavni zadatak koji Tramp treba da odradi Americi je geopolitičko podešavanje s drugim strateškim silama, pre svega s Rusijom i Kinom, za šta je on naprosto idealan, jer je biznismen koji je čitav život pravio dilove, s tom razlikom što su ovo ipak neki dilovi drugačije prirode. Ali Tramp je pokazao da brzo uči kakvom specifičnom gvozdenom efektivom sada raspolaže, o čemu svedoči čitava ova igra s hoćeš-nećeš isporučenjem „tomahavka“ Ukrajini, a čime je Tramp postigao da sada Putin zove njega. Dvojica predsednika su se čuli prošlog četvrtka i ostali u razgovoru dva i po sata, pri čemu je pred njima bila karta nesrećne Ukrajine koju su radno prošli kako bi razmotrili šta mogu biti eventualna rešenja za neki sporazum kojim bi rat malo utihnuo, poput upravo postignutog sporazuma za Gazu, nakon kojeg i dalje ima povremenih puškaranja, ali posle kojeg ipak nema daljeg sravnjivanja čitavih gradova sa zemljom.
Nije slučajno Tramp krenuo sa svojim sporazumima baš od Gaze, jer je iskusnom strateškom oku njegova trenutna metodologija jasna, pošto ona jednostavno pokušava da ide od lakše rešivih problema ka onim težim. Stoga je Tramp najpre „pohodio“ Gazu, pa će za nekoliko nedelja da pohodi Budimpeštu ne bi li tamo s Putinom pokušao da izvuče Ameriku i Rusiju iz strateškog trošenja u Ukrajini, da bi se konačno suočio s Kinom, što je njegov najteži i ultimativni zadatak. Gazu mu je bilo lakše rešiti od Ukrajine, jer je Izrael njegovo tradicionalno čedo, a ima i solidne odnose s nizom arapskih država i Turskom, koje su pripomogle oko sporazuma, kao što će mu Ukrajinu biti lakše rešiti od odnosa s Kinom, jer ga nakon svih Gaza i Ukrajina na kojima se malo izubijao, Kina čeka odmorna i sveža.
To svakako ne znači da će se Ukrajina lako rešiti iako se pomalo, mutno, nazire šta ko tu trenutno radi i želi i s čime bi ko bio zadovoljan. Amerika bi bila zadovoljna tzv. korejskim scenariom, to jest razgraničenjem po trenutnoj liniji fronta, Rusija bi bila zadovoljna ako dobije čitav Donbas i delove Hersona i Zaporožja, dok bi Ukrajina takođe progutala korejski scenario, jer joj je isporuka „tomahavka“ i uzvraćanje Rusiji zasad nedosanjani san. Tako da će Tramp i Putin u Budimpešti imati puno posla i biće to jedan od sastanaka na kojima se kroji slika sveta.
Žal naše spoljne politike je što se oni ne sastaju u Beogradu, koji bi s obzirom na tradiciju jugoslovenske nesvrstane diplomatije bio prirodno mesto za takav sastanak, ali to samo svedoči o lutanjima naše spoljne politike nakon raspada Jugoslavije. Njeno malo iskupljenje može biti u tome da taj sastanak ispravno shvati, jer ćemo i mi možda biti na nekom sporednom meniju.
