Posebno ukoliko se radi o glumcima, pevačima, sportistima, zapravo onima čije rezultate u njihovoj oblasti svakako prihvatam i uvažavam, ali njihov nivo obrazovanosti ipak mi ne dozvoljava da mi baš oni formiraju mišljenje. Super Miloš Biković glumi i volim da gledam serije i filmove u kojima on glumi, ali njegovo mišljenje ne može da utiče na moje. Posebno ako se ono tiče opštih društveno-političkih prilika. Konačno, jednom bismo morali da se otarasimo tog odvratnog sindroma koji nam je još ostao od Brozovih vremena, kad smo se klanjali glumcima kao da su božanstva, jednako kao i sportistima.
Dugi niz godina u višestranačju partije su se utrkivale koja će da ima što veću podršku poznatih javnih ličnosti, što je po meni apsolutno besmisleno. Daleko me više zanima mišljenje običnog srpskog gedže, seljaka, koji muku muči šta će mu biti sa njivom, hoće li posejati na vreme, hoće li biti suše i koji razume kao pravi domaćin kako bi morala država da funkcioniše, jer je i sam prvi spreman svoj život i život svojih sinova da žrtvuje za otadžbinu. Većina tih javnih ličnosti, koje žive uglavnom na državnoj sisi u svili i kadifi, pitanje je da li bi se ikada žrtvovala za bilo šta osim za ličnu korist. Moraš da budeš uglavnom pljuvač po svemu srpskom, da se diviš Hrvatskoj i da si jugonostalgičar.
Tada možeš da dobiješ ulaznicu za to lažno elitno društvo. Otuda, kao neko ko je beogradsko dete, mada ne smatram da je to neka preterana prednost, oduvek sam ih prezirao i nikada nisam ni pet para davao na to što oni izjavljuju i šta oni misle. Lažni elitizam mi se uvek gadio. Niti su oni elita, niti tu ima neke preterane pameti, a najmanje ima patriotizma. Uglavnom su to potomci Titovih kadrova, koji svoj lažni elitni prostor ne daju još od 1945.
No, nije ta pojava samo vezana za Srbiju. Uticaj javnih ličnosti bio je prilično snažan i u zapadnom svetu, sve do dolaska Trampa na vlast u SAD. Prvi put se dogodilo nešto fenomenalno za američko društvo, a to je činjenica da nema koja muzička i glumačka zvezda, ma čitav holivudski elitni sastav, nije pljunula po Trampu dajući podršku Kamali Haris. Ipak, bez obzira na tu činjenicu, Tramp je pobedio, jer običan čovek, farmer u Teksasu ili onaj seljak u Ajdahu, nije mnogo mario za njihov glamur. Čitavom čovečanstvu smučili su se lažni elitisti, tj. oni koji čitav život žive na državnim jaslama, a pljuju tu istu državu.
Lično zameram Aleksandru Vučiću što su državna preduzeća nemilice finansirala idiotske filmske projekte raznim likovima koji su danas ultrablokaderi. Svi ti glumci najviše su zaradili i žive kao bubrezi u loju baš pod tim „zlobnim“ Vučićem. No, oni žele i moć. Hoće da odlučuju o našim sudbinama. Hoće da upravljaju sistemom, pa samim tim rušenje vlasti im dođe kao posao. Valjda misle da je njihovo mišljenje strašno bitno i da ćemo svi pohrliti za njima samo ako nas oni pozovu. Običnog čoveka zanima da radi, da mu deca se zaposle, da se školuju, da ima za odmor, da može normalno da živi, da funkcioniše privreda, da ima puteve, železnicu, da bude svoj na svome i da ima otadžbinu koja ga uvažava. Lažna elita, projugoslovenski orijentisani tipovi, nisu ono što ovaj narod uvažava. Njihovo mišljenje je nebitno i nevažno.
