Jedno je pravo, drugo je pravda. Što ćemo pokazati na primerima iz svakodnevnog života. Kad je ono počivši patrijarh Irinej odvalio da je „Srbima lično Bog poslao Visokog Vučića“, beše se podiglo grdno ibretenije u Euromahali, ali koliko god svjatejši luping zvučao kao dupeuvlačenje (što je u suštini i bio), Irinej je u teološkom smislu rekao suštu istinu. Jer pisano je da je „svaka vlast od Boga“.
Pisac Biblije nije hteo da kaže da je svaka vlast dobra, ali je hteo da kaže da je - saglasno principu „prema svecu i tropar“ - svaka vlast onakva kakvu oni nad kojima se vlada zaslužuju. Lajbnic, Lužički Srbin sa dna kace, dodao bi da je, kakva god da je ova ili ona vlast, ta vlast uvek najbolja od svih mogućih vlasti. Ako bi to iko na ovom svetu morao znati, onda bi to morali mi, Srblji, kod kojih je svaka gora vlast od one prethodne, ali koji nikako ne uspevamo da skužimo algoritam i (sve dupetima ne mrdajući) stalno očekujemo da će sledeća vlast biti bolja.
Lajbnic, uzgred, nije hteo da kaže da je ovaj svet dobar - za šta ga već vekovima napušavaju na pravdi boga pravde - hteo je da kaže da bolji nije moguć. Može se taj svet ponekad (i ponegde) malčice i poboljšati, ali uz mnogo truda, ali ako se svet prepusti samom sebi i stihijama, onda biva sve gori i gori.
Iz dosadašnjeg izlaganja smo valjda izvukli zaključak da „pravedno“ ne znači uvek „prijatno“, pogotovo ne „udobno“. Pravda je tu da iz njenih korektivnih „neprijatnosti“ i „neudobnosti“ izvučemo pravu pouku i da promenimo puteve koji su nas doveli do neprijatnosti i neudobnosti, a ne da ispravljamo „istorijske nepravde“, što je, inače, jedan od najstarijih seoskih zanata.
Pravda je izvan ljudskog domašaja, ona je isključiva ingerencija „boga pravde“. Ali zato je pravo pristupačno nama ljudima, naravno, pod uslovom da smo spremni na „poznanije prava“. Ne možemo, dakle, uticati na izvršenje pravde, ali i te kako možemo (ako hoćemo) postupati po pravu i zakonima i ako tako činimo, neće proći mnogo vremena i primetićemo da je „nepravdi“ sve manje.
Ali u sredinama poput naše - iako u toj stvari nismo usamljen slučaj, a sve više postajemo i pravilo - u kojima su „zakoni za protivnici“, posledice anomije (nepravnosti i nezakonitosti) redovno se pogrešno percipiraju kao „nepravde“, iako su samo protivpravnosti koje svaka sledeća vlast očas posla može ispraviti, ali što, sa izuzetkom dva kratkotrajna pokušaja da se stvari promene, nijednoj od bog sami zna koliko dosadašnih vlasti u Srbiji nije palo na pamet.
Što opet znači da u Srbiji ne postoji kolektivna i politička volja za pravnim poretkom. Ima li pravnog leka za tu „istorijsku nepravdu“.
Ima još kako. Gledajte da ne budete među „protivnici“, pa neće biti ni prava ni nepravde.
