Kad ne lezi vraže, ne prođe mnogo vremena, a na horizontu se ukaza opasnost da se posmrzavaju zastavnici. (Mi ostali smo kolateralna šteta.)
Znamo da nema besplatnih ručkova. Još manje ima besplatnih paljevina ambasade. Možebiti da Vašington ne bi bio toliko nakraj srca, možebiti da bi „nam“ progledao kroz prste da Vašingtonova ambasada onomad nije zapaljena u znak odmazde zbog otcepljenja Kosova i Metohiiiiije.
Ni tadašnje, ni potonje (ni sadašnje) Javne Tužibabe nisu stisnule muda i podigle krivičnu prijavu protiv Palikuće. Valjda su ovako kontale: Ima li smisla podizati optužnicu ako znamo da će Matija, bratija i tevabija pokrenuti peticiju, pa ćemo morati podvijati repiće.
Apropo paljevine. Organizator i izvršioci potpaljivanja osvetničkog plamena pojma nemaju koliko im ide naruku - i kolike im benefite donosi - geografska širina Srbije i činjenica da su belci. Da je Srbija samo osamsto km južnije, a da su državotvorne hadžije, da kažemo, Arapi, krstareće rakete bi očas posla rešavale sporove.
Nego da se okanemo zajebancije. Bilo bi dobro bar onoliko koliko je nemoguće da ovdašnji političari (svih boja) jednom zasvagda utuve da se sa aksiomima operiše isključivo u geometriji, a da na uzburkanom terenu politike nema sledećih stvari: 1. besplatnih ručkova, 2. besplatnih idenja uskurac moćnima, 3. uzdanja da će konkurentski moćni rendžer priskočiti u pomoć kad se moćni konkurentski moćni rendžer ispizdi zbog idenja uskurac i 4. nema večnih političkih istina i večnih prijateljstava i neprijateljstava.
Čak i ako se sve napred pomenuto utuvi, to nije ni garancija kvaliteta ni recept za uspeh. Ali ako se ne utuvi, jeste recept za neuspeh i promašaje. U ovom trenutku nemam pojma - i nisam usamljen u nemanju pojma - kako će se raspetljati stvar sa NIS-om, ali jedno je već sada sigurno: kako god da se situacija raspetlja, Srbija će ostati kratkih rukava i biti na gubitku.
Bespuće društvenomrežne zbilje vrvi od Tviter spekulacija da li će se Srbija posle gasne krize - umal, grešna mi duša, ne napisah „aneksione“- „približiti kolektivnom zapadu“ i hoće li se „distancirati“ od Rusije. Gorko istorijsko iskustvo me poučava da će Srbija po običaju pokušati nešto treće, šta će to biti, ne znam, ali šta god bude, biće to još jedan od bezbrojnih pokušaja da se kara, ali da joj ne uđe.
Što ne biva. Obično ispadne da se i ne karaš, a da ostaneš u drugom stanju.
Bilo bi onoliko dobro - koliko je malo verovatno - da se Srbija približi samoj sebi i da se integriše - ali ne kao Lomparov integralni pirinač - nego kao politička zajednica građana u kojoj se nesuglasice i protivurečnosti razrešavaju pomoću sistema pravila važećih za sve. Ako li to ne učini - a čisto sumnjam da hoće - Srbija će džaba krečiti sve da joj i Amerika i Rusija priskoče u pomoć (što im na pamet ne pada). Davno je (i lepo) rekao Đinđić: „Nemamo mi problem sa svetom, mi imamo problem sa samima sobom!“ Imali gasa nemali, taj ćemo problem imati.
