Panović kaže da je „tragedija Srbije u tome što izbori nisu u stanju da reše nikakvu krizu“. S tim je moja neznatnost saglasna, uz napomenu da ćorsokak u koji je Srbija zapala nije kriza, nego odlaganje krize, što opet nije u kontradikciji s Panovićevom tvrdnjom, jer bi izbori - na koje sam u naivnosti doskora i sam huškao - bili odlaganje krize s drugim predznakom.
Već godinama ne mogu da se otrgnem utisku da prijatelji studenata, ranije Saše Jankovića, odnedavno tužilaca i sudija, i njihovi davači podrške, koji, kad god neki regionalni svat dobije izbornu trku, zavape: „treba nam Krivokapić“, „treba nam Stanivuković“, imam, kažem, utisak da ta ekipa čvrsto veruje da bi eventualna izborna pobeda označila trenutni nestanak Visokog Mesta i Visoke Ekipe s političke mape Srbije.
To, naravno, ne bi bio slučaj. Ne znam koji već put ponavljam: Visoko Mesto i Visoka Ekipa nisu Boris Tadić i njegova ekipa koje je izborni poraz i gubitak političke (i polne) moći odgurnuo najpre u depresiju, a potom u višegodišnju letargiju koja se otegla do dana današnjeg. Na osnovu raspoloživih parametara i uzimajući u obzir Visoku Psihologiju, odgovorno tvrdim da to ne bi bio slučaj ako bi Dijana Hrka i Jaćimović poslušali savete prijatelja studenta i pobedili na izborima. Visoka Psihološka Struktura je takva da bi, u slučaju naprasnog gubitka vlasti - zasigurno bila brža, jača i bolja u opoziciji nego kad je bila na vlasti. Zar Visoki slogan ne glasi: „Nema predaje“? Taj film smo već jednom gledali, ne tako davno, prikazivao se od 2000. do 2003, uz napomenu da su tadašnje Visoko Mesto s vlasti strmopizdili odlučni i politički veoma potkovani ljudi koji su imali i dodatnu prednost (koja se kasnije pokazala kao katastrofa): imali su iza sebe rezervnog Miloševića, prihvatljivog sivoj većini koja, kao onaj Vukov predsednik mesnog odbora iz Gornjih Pičkovaca, glasa „za svakog ko je na vlasti“.
Tadašnje „poražene snage“ - uključujući sadašnju pobedničku - uopšte se nisu predavale, ali nepredavanje im ne bi mnogo pomoglo - ili im bar zadugo ne bi mnogo pomoglo - da na svojoj strani nisu imali inertni državni aparat i - što je najvažnije - Koštunicu, koji je udarnički radio na uspostavljanju državog kontinuiteta s Miloševićevom odmetnutom državom i vraćanju Srbije na klerikalna, vidovdanska podešavanja.
Možda tadašnjim poraženim snagama ne bi pomoglo - ili im zadugo ne bi pomoglo - da se građanska Srbija, koja je toliko vapila za „promenom“, nije pridružila poraženim snagama u demonizaciji Zorana Đinđića i stvaranju atmosfere u kojoj je - „tamo gde treba“ - izdata naredba: „Pali“. Možda se pitate šta bi bilo da Đinđić nije ubijen. Evo šta. Đinđić bi posle prvih izgubljenih izbora digao ruke od politike - o tome postoje verodostojni svedoci, a Vučić bi se umesto 2012. uspentrao na vlast 2013. godine.
