Tu je svakako pravosuđe znatno zagazilo u tu žabokrečinu, pa su se pojedine sudije i tužioci spavači na mig aktivirali i krenuli u akciju. Objavili su otvoreni rat vlastima i sada je otpočelo takmičenje među pojedinim tužiocima ko će zapravo više najbitnijih državnih funkcionera da uhapsi ili pokrene protiv njih neki krivični postupak, pa bilo to i neašto apsolutno imbecilno poput pokretanja postupka protiv Bibija Netanjahua u Izraelu zbog primanja poklona za njegovog sina pre 25 godina u obliku lutkice Duška Dugouška.
Ovde sada dolazimo do možda ključne tačke obračuna, a to je obračun između vlasti, koju je narod izabrao, no koja očito nema vlast u velikom delu najbitnijih društvenih oblasti, i onih koje narod nikada nije birao, ali koji su baš kroz razne zakone i podzakonske akte, a uz neverovatnu pomoć sponzora sa Zapada, koji su takve odredbe finansirali i za njih lobirali, preuzeli suštinsku vlast u državi i na taj način postali duboka država.
Problem vlasti, koju je narod birao, jeste u tome što njeni pripadnici još uvek ne uviđaju šta se zapravo događa i svi se oslanjaju na autoritet jednog čoveka, Aleksandra Vučića, dok ova druga strana plete ozbiljnu mrežu u svim državnim institucijama i lagano davi sistem, a sve sa jednim ciljem - baš da uhapsi tog istog Aleksandra Vučića.
Zanimljiv nam je primer koji se dogodio ovog vikenda, gde je jedan broj sudija i tužilaca, mahom pripadnika parapravosudne strukture u organizaciji Cepris, koja vedri i oblači našim pravosuđem, a gde su ključni igrači likovi opskurnog znanja, ali sa ozbiljnim zapadnim vetrom u leđima, poput sudije Miodraga Majića npr., izašao na ulice da nam saopšti kako je pravosuđe okupirano. Elem, kako je okupirano ako su baš oni, njegovi najviši predstavnici, i protagonisti?
Oni donose presude koje ozbiljno nerviraju narod, poput recimo presude za Gnjilansku grupu, koju je baš Majić oslobodio. Ukoliko govorimo o okupaciji pravosuđa, složiću se sa tim, ali isto je baš okupirano od Majića i njegovih saboraca, no oni donoseći jezive i nenormalne presude, krivicu ciljano prebacuju na Aleksandra Vučića, koji sa tim nema veze.
Slično je i sa tužilaštvima, gde se Javno tužilaštvo za organizovani kriminal ne pomera da privede Nebojšu Bojovića i Milutina Miloševića zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu, bez obzira na činjenicu da su oni ključne figure „Infrastrukture železnice“, jer su obojica ortaci iz kafane sa glavnim tužiocem za organizovani kriminal Mladenom Nenadićem, ali gone ministra Selakovića za suludu priču da je naneo štetu nepostojećem kulturnom dobru u obliku ruševina zgrade Generalštaba, koje je inače NATO uništio još 1999. godine.
Dakle, pokvarena namera je više nego očigledna, no vlast izabrana od naroda, ako želi da opstane, mora ovu bitku da junački prihvati i da ovoj odmetnutoj grupi ljudi koja ima težnju da revoluciju sprovodi nemilice hapseći i presuđujući najvišim državnim funkcionerima u izmišljenim aferama, uzvrati nikad žešće.
Otuda, vlast kojoj je narod dao podršku mora da pozove taj isti narod da se demokratija brani svim sredstvima od uzurpatora, pa kom obojci, kom opanci. Suprotno tome, država će biti do kraja oteta i više se narod ništa neće pitati, a likovi iz senke i sa konspirativnih studentskih lista odlučivaće o životu i smrti svakog čoveka u Srbiji.
