- naglašavam „političkog“ jer postoji i filozofsko-ontološki - pojave koju vrelo moje mudrosti Vikipedija definiše kao 1. „Nastojanje da se voljom političkih faktora i prinudom određuju i usmeravaju bitni tokovi ličnog i društvenog života“, 2. „isticanje prevashodne uloge ličnosti u politici“ i 3. „ispoljavanje jake volje, energičnost; delovanje koje se zasniva na htenju bez profesionalne stručnosti i poznavanja predmeta“.
Verovatno vas neće iznenaditi - gorko istorijsko iskustvo vas je poučilo da je tome tako - kad napiše da su Srbija i Crna Gora obećane zemlje voluntarizma, čiji je najspektakularniji izraz „ikada“ dao Ćosić antologijskim megalupingom - „mi možemo i ono što ne možemo“ - koji je bio propraćen opštenarodnim ovacijama.
Postoji i materijalni spomenik seljačkog voluntarizma - nalazi se u Crnoj Gori, svojevremeno sam ga lično posetio - radi se o brani za akumulaciono jezero, sagrađenoj na reci u kojoj nema vode. Kako reka, a nema vode? Lako. Reka je ponornica. Da li su idejni tvorac i investitor verovali da će voda poteći čim se sagradi brana, ostalo je nepoznato, ali industrijalizacija i elektrifikacija su imperativno zahtevale da se gradi što više hidrocentrala, brana je sagrađena u predviđenom roku, akumulaciono jezero se nikad nije napunilo, hidrocentrala nikad nije proradila, što ne znači da je sve bilo uzalud, bilo je neke koristi, otvorena su tri radna mesta za čuvare „objekta“, koji su, u vreme moje inspekcije (sredina osamdesetih) još bili na svojim radnim mestima, a kako stvar stoji sada, to ne znam.
Voluntarizam, naročito onaj seljački, čedo je pogrešnog, površnog, nedomišljenog i nedozrelog mišljenja, pošasti o kojoj smo onoliko razglabali u našim nedavnim kolumnama. Tačno je da se bez volje i lične inicijative gotovo ništa ne može uraditi, ali se još manje može uraditi - ili ako se nešto i uradi, onda to bude nešto beskorisno poput napred pomenute brane - ukoliko se kritičkim i analitičkim mišljenjem ne proceni da li se ono što se hoće uraditi može uraditi.
Ako nema kritičkog i analitičkog promišljanja i planiranja - kao što ga u Srbiji nema ili je muzejska retkost - onda sve izgleda moguće, svaki se poduhvat čini ostvarivim a zahvaljući još jednom antologijskom (i aksiomatskom) biseru seljačkog voluntarizma - „boj ne bije svijetlo oružje, no boj bije srce u junaka“ - svaka bitka unapred dobijena.
Ne mogu da odolim a da ne navedem još jedan antologijski primer (ovoga puta cincarsko-kalburskog) voluntarizma koji se svima nama uskoro može obiti o glavu. Mislim na prodaju - mada radije koristim izraz „poklon“, a ni predaja ne bi bilo pogrešno - NIS-a Rusima, koja je, u jednoj dubljoj analizi, vrlo slična izgradnji brane na reci ponornici.
Seljački voluntaristi iz strogog centra Beograda su, pretpostavljam, ovako računali: mi ćemo Rusima dati (stvarni NIS) i pokazati im našu ljubav, a oni (iz zahvalnosti) neće „dati“ naše Kosovo. Treba li reći da će i taj voluntarizam završiti kao ona hidrocentrala.
