Razmotrimo jednu prijateljsku rupu u koju stvarnost treba da upadne. Pobeda je, kaže Prika, moguća samo na „građanskim izborima“. Šta su to „građanski izbori“, gde su tu radnici, seljaci i poštena inteligencija, kako te izbore organizovati i kako pobediti na njima, Prijatelj ovako objašnjava. „Ono što ćete“ (obraća se studentariji) „građanima dati da potpišu, treba da glasi otprilike ovako: tražimo na osnovu člana 109 Ustava da predsednik Republike na obrazloženi predlog Vlade raspusti Skupštinu i raspiše izbore do ZX januara 2026“.
A šta ako predsednik ne upadne u Prijateljevu rupu, pa ne raspiše izbore?
Prijatelj i za tu eventualnost ima keca u rukavu. „To treba da bude ultimatum“, nastavlja Prijatelj, „za raspisivanje izbora uz rok do januara. Ako ih Nepomenik sam ne raspiše, onda se rapisuju građanski izbori po sili narodne volje. Neka studenti ETF naprave izbornu aplikaciju, a izborna komisija će mobilnim telefonom skenirati ličnu kartu koja će se registrovati u centralni birački spisak tako da niko neće moći da glasa dva puta.“
Ko da raspiše izbore, ko da ih finansira - za to trebaju grdne pare - ko, nadalje, da ih organizuje i šta da rade oni koji na izborima pobede, to su sitnice na koje Prijatelj studenata - koji je, ako je suditi po najrecentnijim pisanijama, zašao poduboko u fazu parapolitičke psihodelije - ne daje ni pet para, nego se laća plajvaza i pravi pobedničku računicu (bez krčmara). Koja (u prepričanoj) verziji glasi: vladajuće stranke neće izaći na građanske izbore, studentska lista će „više nego ubedljivo“ pobediti, Visoko Mesto, naravno, neće priznati izbore i onda sledi - šta?
- Kako šta, zna se: Peti oktobar.
Sad stavite ruku na srce, pa recite: ima li na svetu realnosti, uključujući srpsku, koja drage volje ne bi upala u Prijateljevu rupu bez krčmara? Ostaje nam samo da se nadamo da ni Prijatelj studenata ne shvata ozbiljno svoj Roadmap u pobedu bez po muke, u petnaestak lekcija, pa pogledajmo šta kaže realnost.
A kaže sledeće: kardinalna perceptivna greška Prijatelja studenata, Prijateljevih prijatelja i takozvane građanske Srbije uopće je nepokolebiva vera da je Visoki Režim anomalija, iako je dovoljan ovlašan pogled na istoriju da bi se dokonalo da su u Srbiji takvi režimi pravilo, a da su Milan Piroćanac u XIX, Đinđić i Co. krajem XX i početkom XXI veka bili anomalije. Kao i sva pravila, ni napred pomenuto pravilo ne mora biti vjekovečno, pravila se mogu promeniti - jedan od legiona ovdašnjih problema je to što se to pravilo ne menja - ali jedna stvar je izvesna: to se pravilo ne može promeniti fantaziranjima na papiru, nego prolećnim političkim radom na terenu.
