Nije problematično to što Prijatelj studenata u svoje konfabulacione političke kalkulacije ne uključuje faktore realnosti i mogućnosti; ume to, štaviše, da bude i zabavno. Prijatelj je, konačno, privatno lice, sledstveno su pisanja i publiciranja fantastičnih političkih projekata njegovo Ustavom zagarantovano pravo.
Problematično je kad realnost ne uzima u obzir personae dramatis (imena i prezimena poznata redakciji) koje se nekako - na primer, državnim udarom - dokopaju vlasti, zagospodare polugama moći i onda čitav državni aparat (i ogromne pare) upregnu u fantastične projekte menjanja realnosti, koja se drznula da se ne podudari s njihovim seljačko-voluntarističkim željama, nadama i naumima.
Jedan od bisera cincarsko-kalburskog voluntarizma svakako je bila strategija sprečavanja proglašenja nezavisnosti Kosova - koje je već bilo na vidiku - čiji je autor pretpostavljam (mada ne garantujem za tačnost informacije) bio Koštunica. Plan je, inače, bio toliko imbecilno genijalan da me čudi da nije uspeo.
Plan za očuvanja suvereniteta nad Kosovom bio je sledeći: celokupnu državnu infrastrukturu na Kosovu - što će reći sve osim privatnih kuća i imanja - pokloniti SPC. Gvozdena cincarsko-kalburska logika ovako je kontala: crkva je srpska, sveštenstvo i monaštvo na Kosovu su listom Srbi i srpskoga roda, ako sve na Kosovu bude crkveno i kao takvo zavedeno u katastar, onda će sve biti srpsko, što znači da će Kosovo zauvek biti Srbija.
I dan-danas ćete naći mnogo dilbera/ki - među njima garant ima i pravnika - koji će reći da je plan bio genijalan i da je šteta što nije „zaživeo“. Ako se možda pitate zašto nije zaživeo, evo odgovora: zato što su vlasti „lažne države“ - koja u to vreme već nekoliko godina nije bila pod suverenitetom Srbije - celokupnu kosovsku državnu infrastrukturu stavile pod svoj lažni suverenitet i posledično zatečenu državnu infrastrukturu smatrale kosovskom.
I tako mic po mic stigosmo do poražavajućeg saznanja da su tokom jednog podužeg (i čemernog) perioda vlast u Srbiji obnašali, po Srbiji vedrili i oblačili vajni državnici, ljuti suverenisti, među njima i doktori prava, koji nisu pravili razliku između državnog vlasništva i državnog suvereniteta.
A razlika je drastićna, što reko Haso. U stvarnom svetu to ovako ide: kad izgubiš državni suverenitet, onda gubiš i državno vlasništvo, dočim privatna vlasništva ostaju suverena. Sledstveno, tu ništa ne bi pomoglo sve da su se kosovske vlasti najele gljiva ludara i celokupnu bivšu državnu srpsku infrastrukturu upisale u vlasništvo SPC. Vlasništvo bi u tom slučaju bilo crkvino, ali bi bilo pod suverenitetom lažne republike.
Potom je došao sledeći biser CKV: pisanje preambularnog ustava u kome je pisalo da je Kosovo oduvek i zauvek srpsko, čime se htelo reći da stvarnost mora postupiti po slovu ustava koji ne važi ni u Mladenovcu.
P. S. Da je stvar uspela, veliko je pitanje da li bi SPC vratila Srbiji poklonjenu imovinu.
