Ređe ćete čuti u „Tvrđavinim“ epizodama reč „ustaša“ nego što ste je čuli proteklih meseci na televizorima i u novinama. Isto tako ni u jednoj od „Tvrđavinih“ epizoda nije odaslata poruka: „Kad se vojska u Krajinu vrati...“
„Tvrđava“ je uglavnom ono što tvrdi da jeste: priča o ljudskim sudbinama u smutnim ratnim vremenima. U tom segmentu se drži onoliko dobro koliko se ovdašnje TV serije - mogu dobro držati. Da ponovim: ne treba previše očekivati od TV serija. One se prave za najširu publiku, koja ne želi da lupa glavu, koja uz odgledanu epizodu-dve „popije pivo, prdne, okrene se na drugi stranu i zaspi“. Takođe je vredno hvale to što je „Tvrđava“ poslala „jaku poruku“ da je Beograd nahuškao i gurnuo Krajišnike u ratnu avanturu, a onda ih „izdao“ i pustio niz vodu. Što je dibidus tačno.
Avaj, stvar počinje jezivo da škripi kad se autorski tim upusti u detektovanje, markiranje (i pravedno kažnjavanje) „izdajnika“.
Ako je verovati seriji, jedina dva krivca za rat - ne samo u Krajini nego i u Bosni - jedina dva „izdajnika“ su udbaši Sredoje i Dilpara.
Možebiti da bi se komandna odgovornost mogla pripisati metafizičkom entitetu, koji se pominje kao „Šef“, ali znamo da metafizički entiteti ne podležu krivičnoj, pogotovo ne serijalnoj odgovornosti.
Naravno da jedno takvo basnoslovno vrdanje, prećutkivanje i uopštavanje vodi u (svestrano) lošu fantastiku, koja u društvu poput našeg ima odličnu prođu.
Serija mic po mic (i poprilično naivno) otkriva da Sredoje i Dilpara (uz prećutni blagoslov Šefa) ne samo da kreću na put „izdaje“ nego odlaze i korak dalje i odaju se prodaji oružja krajiškim karadušmanima, Hrvatima. Izdaju otkriva - ko drugi nego glavni junak, Luka - i strašnu istinu poverava „komandantu“. Koji info prima s kamenim izrazom lica, koji ipak nagoveštava da će komandant jebat majku izdajnicima.
Dilpara šestim udbaškim čulom oseća da nešto nije u redu, da je „provaljen“ i kojekakvim marifetlucima „tipuje“ Sredoja kao izdajnika. Kome komandant, skupa sa odeljenjem u napadu, izvršava samoubistvo vešanjem u nekom šumarku. Ako je Jovica Stanišić gledao „Tvrđavu“, mora da je pomislio - „dobro sam ja prošao, mogao me je obesiti načelnik DB iz Svrljiga“ - a vrapci koji su gledali epizodu sa Jovicom mora da su se grohotom nasmejali. Stvar se dodatno komplikuje. Posle Jovičinog - pardon, Sredojevog vešanja - Dilpara postaje glavni šef, sve ukazuje da izdaji njegovoj neće biti kraja. Međutim „komandant“, koga scenarista i reditelj dovode u sve besmislenije situacije, i za to nekako doznaje.
I šta onda? Kako šta? Komandant u društvu boga pravde i nekolicine vojnika odlazi pod okriljem noći na Dedinje, ulazi u kuću Radeta Markovića - pardon, Veselina Dilparića - osuđuje ga zbog izdaje na smrt streljanjem i lično izvršava presudu. Izdaja je razotkrivena, pravda zadovoljena, dedinjski vrapci pomrli od smeha. U sutrašnjem broju: „Završna reč kritike“.
