Profesor se svojski raspisao u Danasu i naravno da sam osetio potrebu da iznesem određena zapažanja u vezi s njegovim stavovima. Lepo je što profesor na početku pisanija iznosi kako je on nepopravljiv levičar i romantik koji drži do toga da demokratija opstaje samo idući pod ruku sa slobodom i socijalnom pravdom.
Istini za volju, osim levičarenja, gde stojim na Čerčilovom stanovištu da čovek u mladosti ako nije levičar nema srca, a ko nije desničar u starosti nema mozak, sa ostatkom ovog profesorovog uvoda bih se složio. Razlika je samo u pogledu što profesor kao levičar i romantik kako sebe opisuje ne vidi da na ulice naših gradova nisu izašli obespravljeni i oni koji traže socijalnu pravdu.
Naprotiv, mi ovih godinu i po dana imamo pobunu bogatih, odnosno veoma dobrostojećih, kojima se baš ono što traže socijalnu pravdu gade. Za njih su oni neobrazovani, krezubi, ćaci i kao takvi oni ne zaslužuju nikakvu pažnju.
Profesor iznosi problematiku zarobljenih institucija, nedostatka slobode izražavanja, partijskog zapošljavanja, korupcije... Složićemo se, samo slep neće primetiti da to postoji. Ne samo kod nas već svuda u svetu. No, ono što profesor prećutkuje ili istinski ne vidi, to je činjenica da su ove pojave daleko više zastupljene u tzv. demokratskim zemljama Evropske unije, čiji deo bi profesor očito voleo i mi da postanemo. Recimo, zamislite samo slobodu u Rumuniji, članici Evropske unije, gde ako pobedite na izborima, vrlo lako može da vam se dogodi da budete uhapšeni i da vam se pobeda poništi ukoliko niste po volji Brisela.
Zamislite samo borbu za slobodu izražavanja u Nemačkoj, Holandiji, Francuskoj, gde mirne duše kada imate demonstracije, vlast pusti pse na vas, policija u civilu vam upadne na fakultet i brutalno vas prebije dok vas s fakulteta izbacuje kao kofere. Još bolje, zamislite samo tu slobodu izražavanja kad ugasite sve moguće medije koji vam makar malo mirišu na ruske ili portale koji bi izrazili trunku sumnje u ispravnost politike Evropske unije prema Rusiji.
To se danas događa u Evropskoj uniji. Elem, to se danas ne događa u Srbiji. Naprotiv, samo u Srbiji možete da oduzmete većini studenata fakultete, da izbacite, pa čak i premlatite, sve one koji se ne slažu s blokadama fakulteta i da za to ne snosite posledice, da profesori i dekani pretvore te iste fakultete u svoje opštinske odbore s kojih prave političku organizaciju, a država plaća tu perverziju, da blokirate ulice kako vam padne na pamet i da nemate nikakvu posledicu...
No, da se vratim na početak, jer želim da podržim profesora u osnovnim stavovima za pravedno društvo. Njega, profesore, nema sa ovima iza kojih ste stali, jer oni sebe doživljavaju uzvišenima i pomalo rasistički pogled imaju na one koji bi da se bore za socijalnu pravdu. Samim tim, oni nikad ne bi prišli vašem „savezu seljaka“, a mogu se inače svakako nazvati osim „poštenom inteligencijom“. Zaključiću time da veoma dobrostojeći nikako ne mogu da razumeju šta je istinska socijalna pobuna i zato nje na ulicama nema. Onaj ko razume šta je rad, šta znači zaraditi, onaj ko shvata da mora zemlja da se ekonomski razvija, taj glasa za Vučića i ne gubi vreme sa onima koji sve imaju, a koji se bune protiv tog društva od koga su baš sve uzeli, kako oni, tako i njihovi preci.
