Strateško vreme teče drugačije od onog običnog ljudskog, jer su životi carstava i država spori i dugi poput života kornjače, dok je ljudski život brz i kratak poput leta leptira. U tom strateškom vremenu carstva planiraju, a manje države i kneževine se tim planovima prilagođavaju, ali opet ne bezrezervno, već čuvajući sopstvene interese i ponos.
U godini za nama su dva najveća carstva našeg vremena, Amerika i Kina, obznanila svoje strateške planove za narednih nekoliko godina, Kina promovišući novi petoletni plan na 4. plenumu 20. Centralnog komiteta Partije, Amerika promovišući strategiju nacionalne bezbednosti drugog Trampovog mandata. Mnogi svetski analitičar je lupao glavu oko ovih strategija, ali njihova bit je u suštini jednostavna - kako povećati sopstvenu moć, kako kontrolisati moć konkurenata i kako imati više prijatelja nego neprijatelja, što je od pamtiveka strategija svakog ozbiljnog carstva, pa i ovih današnjih. Treće svetsko carstvo uz ova dva, Rusija, lepo je deklamovala strateške ciljeve već na početku rata u Ukrajini, formalizujući ih kroz aneksiju pojedinih teritorija, čime je prostor za dileme znatno sužen. Sve ostale države, čak i one velike, ne mogu se nazvati carstvima poput tri pomenuta i moraće ovako ili onako da pronađu odgovore na planove ovih carstava, čija odbijanja i privlačenja čine gro trenutne svetske politike.
Stoga će se države od Ukrajine, preko Venecuele, sve do nas na brdovitom Balkanu morati prilagoditi eventualnim dogovorima ili obaranjima ruku ovih carstava oko naših glava i rezervoara sa gorivom. Loša vest je da konačni dogovori između ovih carstava nisu još izgledni, ali je dobra vest da su ova carstva racionalni zmajevi, pa neće bez preke potrebe otvarati nove konflikte, jer već se dobrano kockaju sa postojećim. To faktički znači da će se u prva dva meseca 2026. godine intenzivirati pregovori oko mogućeg smanjivanja ringle u Ukrajini, što neće verovatno rezultirati nekim obuhvatnim i trajnim mirom, već, u najboljem slučaju, nekom vrstom zamrznutog konflikta, opet samo u slučaju da u međuvremenu ponovo ne bukne Bliski istok, koji ipak ostaje najopasniji region sveta. Strateška jednačina naredne 2026. godine se može svesti na dve nepoznate varijable koje su povezane - da li se Ukrajina može primiriti dok ponovo ne bukne Bliski istok, jer ako ponovo bukne Bliski istok (profesionalci svih zemalja znaju zašto i zbog čega), nema ništa od trajnijeg primirja u Ukrajini. Tako da ni primirje u Ukrajini ni novi rat na Bliskom istoku nisu potpuno izvesni u narednoj godini, ali su povezani, pa će svaka vatra ovamo nužno značiti i vatru onamo. Tako da ćemo već u prvih nekoliko meseci 2026. godine videti kakva će ona biti u strateškom smislu.
Ali čak i da bude najbolja moguća u strateškom smislu i da se Ukrajina malo primiri, a Bliski istok ne bukne, to će biti tek privremeno jer je svet ušao u fazu trajne nestabilnosti, odnosno kontrolisanog haosa, koji će potrajati sve dok se ne definišu odnosi snaga na terenu između pomenuta tri carstva i još poneke regionalne sile, a to će bogami trajati godinama. U takvom svetskom strateškom živom blatu će uspeti oni stratezi koji uspeju da pobede propast svih nada. Jer ovo nije vreme za marketinške politike, već za teško razmišljanje o strateškim jednačinama i njihovim varijablama.
